American VI: Ain’t No Grave

Johnnyju Cashu bi trebalo verovati i mrtvom. Godinama je on tesao svoju muziku dok na kraju nije došao do tri teme oko kojih se sve vrti – Smrt, Ljubav i Bog – i o kojima je govorio glasom i snagom koji su mu doneli status svojevrsnog Yode pop muzike: star bar 900 godina i nesposoban da govori bilo šta osim mudrosti.

S tom razlikom što je Johnny za života malo više naginjao ka Tamnoj Strani.

Joaquin Phoenix je govorio o tome. Pričao je kako ga je Johnny, kao glumca koji će ga igrati u filmu Walk the Line, pozvao na večeru u House of Cash, kada je pokazao oba svoja lica. Prvo je za stolom bio dobroćudni i bogougodni dedica, da bi nekoliko trenutaka kasnije, kad su se povukli da bi malo podivanili u četiri oka, s najvećom strašću prepričavao najopakije Joaquinove replike iz Gladijatora Ridleyja Scotta. Na pamet mi pada scena kada Joaquinov lik Komod, vlastoljubivi manijak koji prvo ubija oca a onda balavi za sopstvenom sestrom, palaca jezikom dok u areni lipti krv...

Takav je izgleda bio gospodin Cash - s jednom rukom na Bibliji, a drugom na revolveru.

Stvari sada stoje malo drugačije. House of Cash je izgorela do temelja, Komodu je odavno presudio Russell Crowe, Joaquin Phoenix je gengsta reper, a Cash je već dobrih sedam godina dva metra pod zemljom. Ako smo na prethodnih pet izdanja serijala American Johnnyja Casha uživali u njegovim proročkim viđenjima smrti, boga i ljubavi, spisak je na albumu Ain’t No Grave malo skraćen. Sada ima mesta samo za jednu temu, a to nisu ni ljubav ni bog.

Od prve do poslednje pesme obraća nam se čovek koji je potpuno svestan da se sutra možda neće probuditi, i govori nam da se ne plašimo smrti ništa više nego života.

Za ljude poput njega, groba zaista nema. Tako Johnny u prvoj i naslovnoj pesmi na albumu (koja se negde vodi kao tradicional, a negde se pripisuje pentakostalnom svešteniku i country muzičaru Claudeu Elyju) poručuje Arhanđelu Gavrilu da ne poteže onu njegovu trubu kojom najavljuje Sudnji dan, makar dok ne čuje šta Johnny ima da mu kaže. A kaže mu da nema tog groba koji će njega zadržati, jer mesto gde se on ponovo sreće s ljudima koje voli (a među njima je već tada bila i June) ne može biti nikakav grob.

Ne pamtim kada sam se toliko naježio slušajući neku otvarajuću pesmu - još od Orphan Girl sa antologijskog albuma Revival Gillian Welch. Taman kad najež splasne, dolazi jedna od boljih Johnnyjevih obrada u celoj American seriji, pesma Redemption Day, Sheryl Crowe. Ne samo da nas ova obrada podseća da je Crowe jedna od najboljih američkih songrajterki, nego još jednom pokazuje nepogrešiv Cashov osećaj da prepozna svoj rukopis u tuđoj muzici.

„Postoji voz koji ide pravo ka vratima Raja/ A usput čekaju Dete, Čovek i Žena/ Čekaju dan Iskupljenja“, piše Sheryl. A zapravo, može li pesma s takvim stihovima biti bilo čija nego Johnnyjeva?
Nije ovo muzika koju čovek može da sluša dok pravi kajganu ili pegla košulju, jer teško je održati i minimalnu koncentraciju dok neko s glasom kakav je Cashov izgovara stihove: „Don’t look so sad/ I know it’s over/ But this life goes on/ And this old world will keep on turning“ iz pesme For the Good Times njegovog starog drugara Krisa Kristoffersona. Uvek sa smrću na "ti", Johnny i od ove ljubavne pesmice pravi veličenstvenu priču o životu koji se gasi a ne oseća potrebu da zbog toga gunđa.

Ne samo zato što gunđanje nije cool (zamislite Stevea McQueena kako svako malo prikuka zbog vrućine u Nevadi), nego zato što za tim zaista nema potrebe. Zato Johnny i može u svojoj zvanično poslednjoj autorskoj pesmi, bibličnoj I Corinthians 15:55 da začikava smrt: „Oh Death, where is thy sting?“

Ma koliko smrtno ozbiljne bile, u praktično svakoj od ovih pesama krije se i taj najfiniji smisao za humor, od vrste kojoj je sklon i Onaj kojem se Johnny obraća sa srcem pripijenim uz savijeno koleno. Toj vrsti vedrine i naivnosti u pristupu najozbiljnijim temama ovog sveta skloni su samo starci i deca. Deca poput nasmejanog mladog Johnnyja na omotu ovog albuma.

Ako je Satisfied Mind zicer ploče (lisac kakav je Rick Rubin ne propušta prilike da zabije gol), onda je svakako najveće iznenađenje obrada havajske pesme Aloha Oe, koju je napisala poslednja havajska kraljica Lili’uokalani.

Nema sumnje da je to pesma koja će se najmanje svideti malim darkerima u majicama na kojima gospodin C(l)ash elegantno punkerski pokazuje srednjak, ali ima za njih vremena.

Kao i za mene, uostalom. Jer, realno, ja ruke ne držim ni na Bibliji ni na revolveru, nego u džepovima. Zato je verovatno u pravu bila moja iskusnija prijateljica kada me je prekinula usred krilanja rukama u pokušaju da opišem svoju oduševljenost „novim“ Johnnyjevim albumom. Prekinula me je jednostavnim pitanjem: „A da nisi ti malo premlad za ovakvu muziku?“

Istina je, međutim, da je meni ovaj album toliko dobro legao da sam njeno pitanje doživeo kao kompliment. Ne znam da li to treba da me brine, ali znam da se muzika koja pokreće ovakva pitanja prosto više ne pravi.

Povezano:

• American V: A Hundred Highways, recenzija (2006)
• Svetac i/ili grešnik (1995-2003-2005), Ritam arhiva (2005)

Audio:

• MySpace