Closer to the Bone

Kris Kristofferson je čovek sklon svođenju računa. Od debitantskog remek-dela Kristofferson (1970) do novog albuma Closer to the Bone (septembar 2009), on radi upravo to: podvlači crtu i gleda na čemu je.

Takav pristup muzici može da bude naporan za slušaoca. Sreća je u tome što on to radi prokleto dobro. I tako lako.

Iako nije bio baš tinejdžer kad je objavio prvi album (rođen je 1936), neki stihovi na toj ploči odaju utisak čoveka koji je već prošao sito i rešeto, pa se sa setom i mudrošću osvrće na život koji jedva da je počeo. Tako u svom najvećem hitu Me and Bobby McGee on zaključuje: „Freedom’s just another word for nothin’ left to lose“, dok na novom albumu, sada već kao starac, u pesmi Starlight and Stone poručuje: „I got nothing to hide/I got nowhere to go“.

Kao da je prvi album snimio sa 73 a poslednji sa 37 godina, umesto obrnuto. 

Ovde, međutim, lako možemo potpuno promašiti temu, jer uloga godina u Kristoffersonovoj muzici ima posebno mesto. S jedne strane, potpuno je nevažno koliko je on godina imao kada je objavio neki album, kao ni koja je kalendarska godina u pitanju, jer njegov country je sasvim vanvremenski. Kao u spotu za singl Closer to the Bone, stvari su kod njega uvek jednostavne: akustična gitara, usna harmonika i magnetofon za snimanje.

S druge strane, upravo je protok godina tema oko koje se sve vrti. Kris peva o propalim brakovima (Love Don’t Live Here Anymore je posvećena razvodu od Rite Coolige), mrtvim prijateljima (Good Morning John predstavlja oproštaj od Johnnyja Casha, a ceo album posvećen je preminulom gitarisiti Stephenu Brutonu), omiljenim frikovima (Sister Sinead je o medijskom razapinjanju Sinead O’Connor nakon napada na papu u emisiji Saturday Night Live 1992. godine)...

Neke od tih pesama lakše je razumeti iz prostog razloga što se bave javnim ličnostima o kojima svako ponešto zna, s tim što Kristofferson likove u svojim pesmama predstavlja kao svoje prijatelje i ljude poput svih drugih. Nije loše znati biografske podatke iz njegovog života (sletanje helikopterom u dvorište Johnnyja Casha, burni razvod s Ritom Coolige, kavaljerska zaštita Sinead O’Connor na tributeu Bobu Dylanu, kada joj je pred ruljom bukača rekao „Don’t let the bastards get you down“...), ali sve ove pesme bi savršeno dobro funkcionisale i kada bi bile posvećene anonimnim ljudima.

Ovako, međutim, imamo lepu priliku da zavirimo u svet dobrog songwritinga. Svi mi znamo sve o svojim prijateljima, ljubavima i herojima i generalno svemu što nam je u životu Važno, ali ne umemo svi to da podelimo s drugima. Kris Kristofferson to, uz Guya Clarka, radi možda najbolje na aktuelnoj kaubojskoj sceni.

Tu je manje važno što ćete na malo kojoj listi najboljih albuma iz 2009. godine naći Krisa ili Guya (s predivnim albumom Somedays the Song Writes You). Kristofferson je vrlo dobro svestan svoje pozicije, pa tako u jednom skorašnjem intervjuu kaže: „Zahvalan sam na činjenici da bilo šta privlači bilo kakvu pažnju na bilo šta što radim“.

Možda zato više i ne oseća potrebu da se posebno politički angažuje kao nekada u Nikaragvi. Nema više revolucija, Sloboda više ne predvodi narod i srećna je ako uspe da predvodi samu sebe. Tako je i sa pesnicima, pa i sa Krisom Kristoffersonom, ponajboljim poetom među rockerima i glumcima, koji u pesmi Let The Walls Come Down ispisuje jedini manifest koji bih mirne duše potpisao:

"And you can’t free nobody else
If you can’t be true to yourself
If you’re looking for a miracle now
Buddy, you better be one
All alone, on your own"

Slušajući Krisa Kristoffersona, ulazite u svet poslednjih stvari. U igri je istina i ništa osim istine. Čista poezija, laka i neophodna kao disanje.

Audio:

• MySpace