Kako upokojiti narodnjaka

Radnja Narodnjakove smrti počinje in medias res – u sred narodnjačkog koncerta, kroz smrad znoja, povraćke i jeftinog alkohola, direktno na bini upoznajemo Sokola, antijunaka koga kritičar NIN-a Tihomir Brajović pregnantno opisuje kao „(s)umorno, humanitarno nastrojeno folk-božanstvo bez konkurencije i potencije“.

Roman donosi crnohumornu smesu šunda i posledica građanskog rata 90-ih, onu iz koje je potekla nova društvena nazovi elita sastavljena od zvezda turbo-folka kratkog roka trajanja i krvoločnih ratnih profitera „oplemenjenih“ mutiranim patriotizmom.

Ali dok mi na jednom nivou to percipiramo kao neku davnu i zlu prošlost, jaku i bolnu kao realnost, dotle ćemo u Narodnjakovoj smrti naći jednu sprdačku i pogrdnu predstavu o nadstvarnosti koja dobija ubrzanje, koja reprodukuje ludilo, koja je nedokučiva zdravom razumu i u kojoj se gubimo u lokalnim simbolima.

Soko održava niz humanitarnih koncerata da bi skupio novac za neophodnu operaciju dveju bliznakinja, rođenih u mešovitom balkanskom braku (nema dokaza, ali jaka je pretpostavka da se radi o srpsko-hrvatskom braku) i tu naslućujemo metaforu raspada SFRJ, jer jedna je „naša“, a druga je „njihova“ beba.

Nezgodno je što da bi „naša“ preživela moramo i „njihovu“ da spasimo, jer operacija podrazumeva presađivanje organa iz jedne bebe u drugu i obrnuto.

Glavni junak potom odlazi u rodno mesto da održi poslednji koncert, ali tamo sreće svog duhovnog oca Agu, neobiznismena čija imperija počiva na krvavom ratnom kapitalu, koji je bitan jer je izgradio Sokolovu karijeru, i tu se vidi ta sprega kriminogene ratne oligarihije i njihovih estradnih pulena. Radnja počinje haotično da se odvija u nizu sumanutih i farsičnih peripetija i fabula dobija oblik perverznog i kičerskog reality-showa, punog seksa, nasilja i na ludilu utemeljenih psihologija.

Žurić govori o poznatoj i bolnoj kvalitativnoj hijerarhiji iz miloševićevske ere, o toj hibridnoj, metastatičnoj kulturi „umetnika i ratnih heroja“, zapravo trećerazrednih kafanskih pevaljki i ratnih zločinaca, koji su obujmili telo društva i u njemu se smrtonosno šire i dan danas.

Dok se iščitavajući roman povremeno identifikujemo sa tim smutnim vremenima, u sledećem momentu iznenađuje nas piščeva lucidna, simbolička i nasilna maštovitost koja drastično odskače od niti stvarnosti u romanu. Pisac takođe gradi i kult narodnjačkog teksta, znakovno podražavajući kreštave narodnjačke trilere - „Po-le-te-ću ovog da-na, po-le-teću ove noooo-ći, nemoj bi-ti u-pla-ka-naaaaaaaaaaaaaaa“, nije štedeo glas Soko, „tvoj će So-ko opet doooooooooooooo-ći.“

Svoj stil, u opisima sličan vizuri filmske kamere, Žurić ovde pokazuje na primeru ironijsko-kitnjaste naracije neutralnog pripovedača koji je prisvojio sistem vrednosti sveta koji opisuje, mada na određenim mestima jasno vidimo da je pisac zapravo spretni lutkar koji pomera lutke shodno zakonitostima univerzuma koji je stvorio.

Njegov junak, koji se poistovećuje sa partizanskom moralnom ikonom palog borca, tj. Ivom Lolom Ribarom, je jedan deprimirani, revoltirani istrošeni obrazac za zgrtanje para, koji je u obilju lepotica i materijalnog bogatstva toliko prezasićen da je postao impotentan; on kinji i maltretira druge i sebe, i dopušta da i njega kinje i maltretiraju, a njegov poslenji napor dobija altruistički predznak (spasavanje života bliznakinja), iako na kraju podjednako nezainteresovano i rezignirano odlazi u smrt.

Roman je podeljen u 11 poglavlja koja su poređana unazad, od desetog do nultog, kao da je u pitanju odbrojavanje poslednjih poglavlja narodnjakovog života.

Vule Žurić neće da otvara velike teme, ne postavlja egzistencijalna pitanja o smislu života, ne nameće tendenciozna i ultimativna objašnjenja jugoslovenskog ratnog vihora. On se pročistio od tendencioznosti te vrste. Ovaj roman je simulacija naše stvarnosti koji dokazuje koliko nestvarno ona može da izgleda, sa svim onim duhovima prošlosti sa kojima se još nismo izborili.