Transference

Ne sećam se da sam skoro bila u prilici da opišem zvuk nekog benda, a da nisam ne-daj-Bože spominjala Dejana Cukića, kao pop rock. U svetu koji svakoga dana iznedri po jedan nov žanr, ko bi posegao za “pop rockom“, tim zaboravljenim reliktom 80-ih. Ali kako bolje opisati zvuk teksaškog kvarteta Spoon, oličen u klasičnoj gitara-bas-bubanj-ritam gitara postavi, uparen sa pop senzibilitetom?

Za one sklonije asocijacijama, u pitanju je susret The Pixies i Elvisa Costella.

Insistiranje na „pravljenju supe“ od poznatih sastojaka, a Spoon se kreće na precizno definisanom terenu, je učinilo da ovaj bend konstantno održava kvalitet već nekoliko albuma unazad. U njihovom slučaju, sastojci su britke gitare, pulsirajuća ritam sekcija, vokal Britta Daniela na ivici pucanja i stihovi koji ne pretenduju na status nove (samoironične) himne indi omladine, ali su istovremeno otvoreni za različite interpretacije.

Prethodna ploča Ga Ga Ga Ga Ga je zabeležila najveći komercijalni uspeh benda, a Transference se nadovezuje na taj rezultat, debitujući na četvrtom mestu američke liste albuma. Njegov zvuk je ogoljeniji, bez (pre)komplikovanih aranžmana i produkcijskog posredovanja. Pomalo neuobičajena zvučna slika albuma koji je suštinski o ljubavi.

Od tri rifa u pesmi-pitanju koje sam sebi postavlja u Is Love Forever, preko nežne klavirske uspavanke Goodnight Laura, do akustične Before Destruction, Daniel prolazi kroz sve faze zaljubljenosti (strast, ponos, neizbežni kraj...).

I pri tom ne pada u sentimentalnost. U trenutku kada u Nobody Gets Me Like You, kaže  „Nobody cutts me like you“, bend se poigrava elektronskim efektima preko repetitivne matrice, ne dozvoljavajući patos.

Iako visok, plave neuredne kose, nervoznih pokreta, Britt Daniel ne odaje utisak harizmatičnog frontmena, ali je Transference odraz jednog samouverenog songwritera. Kao u pesmi My Mathematical Mind sa Gimme Fiction (2005), Daniel je matematički precizan, što se fino dopunjuje sa brzim tempom novog albuma. Got Nuffin se nametnuo kao hit dostojan podijuma u klubovima, dok drčna Written in Reverse naginje modernom bluzu.

Transference ćete pre slušati uspravno, tapkajući nogom o pod, ili u žurbi, sudarajući se sa ljudima na ulici, nego kad ste sami kod kuće, u introspektivnom raspoloženju. Možda vam zbog insistiranja na brzom ritmu na prvo slušanje izmakne većina detalja, koje ćete moći da nadomestite svakim narednim slušanjem.

U pesmi I Saw the Light, Daniel peva „I saw the light and I felt all creamed up in white, I felt so permanently being in love“, i taj osećaj stalne zaljubljenosti je najviše što dobra pop muzika može da ponudi. 

Povezano:

• Ga Ga Ga Ga Ga, recenzija albuma (2007)

Audio:

• MySpace