Izdavač je ovaj album najavljivao kao "dinamičnu ploču, modernog senzibiliteta, koja definitivno sadrži neke od najboljih pesama koje je Dejan Cukić uradio do sada". Mi mislimo da je on neke od svojih najboljih pesama napisao pre 20 godina, u nekom potpuno drugačijem vremenu
Bilo je to nekada davno u zemlji radnika i poštene inteligencije: izgledalo je da postoji solidna tradicija pop i rok autora sa izrazitim mejnstrim potencijalom. Tome je prethodio komercijalni prodor rok muzike na tržište SFRJ sredinom 70-ih. U to vreme u prizore svakodnevice ulazile se ekipe okupljene u parku sa akustičnim gitarama u rukama. Oni koji su znali da odsviraju poneku Pageovu solažu na kraju večeri bi otpratili najlepšu devojku…
Od faktografije treba navesti obnavljanje/pokretanje magazina Džuboks (1974) i veliki uspeh Bijelog Dugmeta, a potom i Smaka, Yu Grupe, pa još kasnije Riblje Čorbe - što svedoči o tome da su se „omladinci“ pronalazili u onome što im je nudila domaća rok muzika. Osim što je imala velike tiraže, Čorba je bila i grupa u kojoj je ponikao i jedan Bajaga, ma kako vrednovali njegova pojedina (ili sva?) izdanja posle 1991.
Iz Riblje Čorbe i Bajaginih Instruktora istupiće dalje još muzičara koji će okušati sreću u solo karijeri. Među njima istaknuto mesto zauzima Dejan Cukić, koji je dogurao do statusa koji je pre njega bio rezervisan samo za Bajagu: postao je miljenik medija i šire publike. Pre ulaska u Instruktore Cukić je bio član beogradske grupe Bulevar, koja je objavila albume Loš i mlad ('81) i Mala noćna muzika ('82), na kom se nalazi hit Nestašni dečaci (na Wikipediji stoji da ga je Cukić jednom opisao kao „simfonijski pank“).
Početkom 90-ih Cukićeva karijera je, poput života & rada drugih etabliranih rok muzičara bivše SFRJ, postala zavisna od hirovitosti tadašnje kulturne politike i medija. Posle nezapaženog albuma Igramo na ulici ('98) izgledalo je da je muziku ostavio za neke bolje (!?) dane. Diskografsku aktivnost je sveo na minimum (u međuvremenu je objavio muziku za predstavu Divlji med a album Kalendar je izašao 2002), a prioritet je dao poslu konferansjea na dočecima sportista (dok su donosili medalje) na terasi gradske skupštine i novinarstvu (TV Metropolis, Politikin zabavnik...).
Iako je od poslednjeg izdanja prošlo dosta vremena, Ubrzanje! ne donosi ništa novo. Na njemu se upadljivo insistira na radio friendly ugođaju (koji je, jel’te, bio standard u nekim davnim danima) a Cukić se još jednom prestavlja kao korektan, ali pre svega predvidljiv autor.
Produkcija i aranžmani pesama predstavljaju najslabiju tačku pošto čine da Cukić i bend (ovog puta umesto Sporog Ritma, tu je proverena grupa saradnika: Mirko Vukomanović, Vlada Negovanović, Kornelije Kovač, Ted Yanni...) zvuče udaljeno, kao da ne sviraju mahom svoje pesme. I pored toga što album ne beži od ozbiljnih tema, uložen je evidentan trud da se slušalac po svaku cenu sačuva od bilo kakvog uživljavanja.
Ta zlatna sredina pop muzike, u kojoj se insistira da ono što je energično ne bude žestoko, da ozbiljne teme budu pitko upakovane, a balade ne previše tužne predstavlja na ovom albumu dominantno usmerenje.
To posebno dolazi do izražaja kad nakon prvih „hitova“ (čitaj: pesama koje bi krajem 80-ih neki radio u zemlji rado emitovao) Fantastičan dan i Samo jedna tvoja reč dominantna tema postanu nostalgija i dublji zalazak u srednje godine. U poučnoj numeri Nekad poroci, danas navike sudaraju se lepršava pop melodija i saznanje da „nostalgija razbija“, dok rege zabavnjak Zaboravi na sve definitivno prekida „ozbiljan“ tematski niz.
Na albumu neprestano provejava ono što se najjasnije može čuti u obradi Azrine pesme Obrati pažnju na poslednju stvar, još jednoj u nizu Cukićevih fascinacija Štulićevom autorskom figurom. U finom aranžmanu koji potpisuje Kornelije Kovač i blagim zvucima brzo se tope sirove naslage originala. Pošto pesma u novoj interpretaciji zapravo ništa ne dobija, njen identitet potpuno bledi. Sličan postupak je primenjen i u preostalim pesmama, koje mahom potpisuju Cukić i Mirko Vukomanović.
Kud me vetar doziva
Autorski i izvođački kvaliteti samo povremeno dolaze do izražaja (kao npr. u Uvek se izgubim u Novom Sadu i Kud me vetar doziva), svirka je (previše) tačna. A to su ujedno najviši dometi ove ploče!
Ovaj glavnostrujaški srpski proizvod u pokušaju pokazuje zanimljivu težnju da se pesme (sopstvene ili tuđe) obezliče, i da im se oduzme svaki sloj neposrednosti i uživljavanja, kao da su i pre dolaska do slušaoca već postale evergrin. Ali, kakav je to evergrin koji ni na početku ne nosi nijednu naznaku mladosti?
Povezani članci:
Ruke pune hitova - prikaz Cukićeve knjige "45 obrtaja: Priče o pesmama"
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari