Plus jedan za domovinu

Još od osnivanja novinarskog tria ”Viva Ludež” sa Predragom Lucićem i Borisom Dežulovićem, pa sve do objavljivanja svog poslednjeg romana Planinski zrak, Ivančić je konzistentan simbol žurnalističke lucidnosti neraskidivo povezane sa istinoljubljem. Takođe, manjak dlaka na jeziku i dosledna novinarska etika svojevremeno su mu proizveli prisilnu mobilizaciju, a ona mu je pak proizvela puno i ekskluzivno pravo da o građanskom ratu i njegovim posledicama neposredno govori i piše.

Roman Planinski zrak opisuje nevoljnike Karaule, koja je pod stalnom opasnošću od “prokletog neprijatelja”. U njoj, oficirski kadar koji kao da je ispao iz Kubrickovog filma Full metal jacket sprovodi psiho-fizičko nasilje nad regrutima, ali i okolnim civilnim stanovništvom. U rigoroznom drilu nadređenih dominiraju ideološke perverzije otelotvorene kroz sadistička ispiranja mozga, torture i (seksualna) ponižavanja.

Ono od čega zastaje dah u ovom romanu protkanom orvelovskom atmosferom - zidovi su okićeni fotografijama Velikog Zapovednika, uvek se apostrofira Vrhovni stožer - je momenat u kome shvatamo da to nije plod mašte jedno pesimističnog i sarkastičnog pisca, nego paslika naše skorašnje prošlosti.

Kapetan, Svećenik i poručnik Mikulondra predstavljaju “sveto trojstvo” zla u Karauli. Kapetanovi isprazni epski uzleti u hvaljenju Domovine i insistiranju na gušenju milosti, verni su odraz onog kvazi-patriotizma kojima su nas vojno-politički aparati tovili 90-ih. Pa ipak, regruti će prvo odsustvo te milosti spoznati upravo negde između Kapetanovih psovki i pogrda, i njegovih pesnica i đona.

Svećenik je najpre rodoljub pa tek onda sluga Božiji, budući da se njegova interpretacija božanske promisli svodi na isticanje Njegove želje da ubijemo i uništimo naše neprijatelje. Poručnik Mikulondra, režimski poltron, alkoholičar, pedofil, potkazivač tajne policije, koji je nekako ipak uspeo da zglajzne i po kazni zaglavi na Karauli, je upravo najbolji kadar za držanje ideološko-vaspitne nastave regrutima.

Samo su Hajerbi, bivši asistent na katedri za sociološku psihologiju, cinik i pesimist, i Oskar, novinar koji je zbog navodno antipatriotskih tekstova po kazni mobilisan (neodoljivo podseća na Ivančićev alterego), veterani Karaule, likovi koji analitički razmišljaju o ratu i stradanjima, mada ratno ludilo dopire i do njih.

U ovom romanu, sve humano je minimizirano, do apstrakcije bezdušno i nasilno. Svaki postupak u kome postaji i najmanja slutnja izdaje, ili bilo kakvo oklevanje da se ludačka naredba izvrši, a pod parolom odbrane domovine u kritičnim vremenima, drakonski se kažnjava. Ta šovinistička arogancija ogleda se u krilatici “plus jedan za svoju domovinu”. Jer kad se rade kazneni sklekovi, ili kad se oduzima sledovanje hrane, uvek je to plus jedan za svoju domovinu, jedan čin koji domovini neizmerno znači i koji ona sa punim pravom od nas očekuje.

I danas kad se okrenemo, zateći će nas pitanje da li ćemo ovakve knjige i stradalničku biografiju njenog autora (kao i mnogih drugih njemu sličnih) uzeti kao autentično upozorenje, kao opomenu kuda nas ksenofobija i nacionalizam mogu odvesti, ili ćemo odmahnuti glavom i prepustiti se krvoločnim stihijama koje su na Balkanu uvek u modi.