Francuska diva snimila je četvrti album, ali ni saradnja s Beckom ne donosi zanimljiv rezultat
Francuzi su čudan neki narod. Ima jedna scena u Pixarovom animiranom remek-delcetu Mućkalica kada onaj pacov-kuvar zaviri kroz pukotinu u plafonu jednog sumnjivog pariskog hotela i tamo vidi dvoje ljubavnika koji prvo urlaju jedno na drugo, pa tu pljusne jedna šamarčina, opali i pištolj, da bi se odmah zatim bacili u strastven zagrljaj... Charlotte Gainsbourg je u tom smislu prava Francuskinja: romantična, a nevaljala.
Muzički, situacija je na neki način slična, ali uvek u senci imidža fatalne lepotice i pop zvezde: njene ploče istovremeno su čudnjikave, ali i prilično ravne i umerene. Pomalo i dosadne.
Na novom albumu ona se udružila s Beckom (autor muzike, producent, koautor tekstova...), i taj spoj prve ćerke evropske pop aristokratije s jednim od najvećih savremenih pop genijalaca trebalo bi da bude pun pogodak. Ali, onog trenutka kad ostavite po strani mamu Jane i tatu Sergea, kao i Beckovog oca Davida Campbella (s kojim Charlotte sarađivala na prethodnom albumu 5:55), ono što vam ostaje je jedan relativno prijatan album sačinjen od efektnih Beckovih muzičkih doskočica i vazdušastog Charlottinog glasa.
Jedna od mogućih prepreka između mene i muzike gđe Gainsbourg je činjenica da slabo divanim francuski, ali ni pesme na engleskom (koje dominiraju) ne otkrivaju prevelike stihoklepačke domete. Jedini izuzetak mogla bi biti naslovna pesma I.R.M. (francuska skraćenica za magnetnu rezonancu), autobiografski osvrt na nedavnu traumu iz Charlottinog života, kada je zbog povrede sa skijanja na vodi (how chic!) imala izliv krvi u mozak.
Hladnokrvno izgovoreni stihovi o X-zracima koji idu od kore velikog mozga do kičmene moždine nabijeni su s više emocija nego ostatak albuma zajedno, dok se Beck potrudio da obezbedi odgovarajuću muzičku podlogu, u najboljoj Portishead tradiciji.
Da ne bi ispalo da se sva privlačnost ovog albuma svodi na zanosnu fotku na omotu i diskretni šarm francuske dekadenštine, ima ovde i upečatljivih šansona, zgodnih za kakav crno-beli art film sa Juliette Binoche i Mikijem Manojlovićem, recimo. Osim pomenute naslovne numere, tu je i Greenwich Mean Time, koja priziva The Kills (iako Charlotte nikad neće biti tako cool kao Alison Mosshart, makar ceo dan nameštala šiške), kao i prvi singl Heaven Can Wait, koji predstavlja Becka i kao pevača.
Pesmu prati i spot koji još nisam video jer je na YouTubeu cenzurisan u Srbiji iz copyright razloga (?!), ali može se pročitati da spada među bizarnije aktuelne video klipove: tamo su i astronaut s palačinkama umesto glave, dinosaurus u kadi s perikom na glavi, čovek s pola brade, tip koji juri leteću sekiru... Šašavo, zar ne?
To, naravno, nije ništa u odnosu na ono što je Charlotte Gainsbourg dosad radila, od saradnje s ocem u pesmi Lemon Incest do novog filma fobičnog Larsa Von Triera Antihrist, u kojem briljantno igra ženu koja, između ostalog, makazama odseca sopstveni klitoris. Primajući u Kanu Zlatnu palmu za najbolju glumicu, izjavila je da bi zbog njene uloge u ovom filmu papà bio srećan, jer je oduvek voleo provokaciju.
To možda jeste tako u filmovima, ali, što se mene tiče, u muzici stvari stoje malo drugačije. Daleko je Charlotte Gainsbourg od svoje heroine Marianne Faithfull, iako je i Marianne na skandalima takoreći izgradila karijeru (premda je više volela mars čokoladice nego makaze). Stvar je u tome što Marianne može da se veruje, pa bez problema može na svom prošlogodišnjem albumu da obradi ispovedni Morrisseyjev biser Dear God Please Help Me i da ga učini svojim.
Slušajući ovaj album, osim što sam lepo zadremao u noćnom autobusu, čini mi se uz pesmu Vanities, pomislio sam da Charlotte ne može da postigne sa sopstvenim iskustvom ono što Marianne čini s tuđim.
Dok to ne uspe, makar u okv. sv. mogućnosti (Lj. Živkov), nadam se samo da neće pasti u napast da krene stopama koleginice Carle Bruni, pa da se preuda za onog Le Pena, jer bi i to, valjda, imalo biti šik. Umesto toga, možda bi bilo bolje da malo manje skija na vodi, a više piše pesme koje i njoj i nama nešto zaista znače. Tada joj ni Beck ni Von Trier neće biti potrebni. O Le Penu da ne govorim.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
stevo palibrk (gost)
| 02.01.2010. 12.11.24
jak kandidat za najdosadniji album 2009. bila je to jaka konkurencija, doduse. i air su objavili novi album. dva diva giganta dosadne muzike.
-
ma da bre (gost)
| 02.01.2010. 16.45.22
kapiramo mi to...
nema sharlot zojinu harizmu,
nisu dovoljno jaki aranzmani, a i produkcija joj je slabija, tako da je logicno sto je ovaj album dobio 3,4 ocene manje od lire vege...
uzhas...
-
od kada je ona (gost)
| 02.01.2010. 16.59.33
diva?!
-
piter doroti (gost)
| 02.01.2010. 17.28.22
sarlot smara. smara i lira vega, ali sarlot sada smara, jer nas sada zanima sarlot. lira vega je pre neki dan imala svoj termin da smara, a veceras nas smara sarlot. kapiras? ne oduzmaj jadnoj sarlot njenih 5 minuta smaranja. sta ce joj ostati ako joj i to uskratimo? budi dobar covek. nova je godina.
-
antihrist (gost)
| 02.01.2010. 18.59.04
ambroziću, skinite kapu ovom dečku!
-
ma jok bre (gost)
| 03.01.2010. 01.08.12
svaka prilika je odlična prilika da se opljune po nekoj domaćoj grupi.
-
majlo (gost)
| 03.01.2010. 10.26.54
...naročito lošoj
-
Anoniman (gost)
| 11.01.2010. 13.19.16
podcenjeno
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.