Od tišine do vriska i od krhke lepote do polomljene ružnoće, Dis-Patch kao i obično donosi samo najbolje iz sveta (ne samo) elektronske muzike
Mesto: Kolarčeva zadužbina-Kulturni centar Rex, Beograd
Vreme: 9.-11. novembar 2009.
Organizacija: Dis-patch
Pre par dana je Mira Adanja Polak u svojoj emisiji izjavila kako niko ne može da kaže da trenutno makar kulturni život u Beogradu nije fantastičan. Ona je prevashodno mislila na Simple Minds i Toma Jonesa, ali činjenica da smo dočekali da vidimo Wooa na bini u velikoj sali zadužbine Ilije Kolarca sugeriše da je možda bila u pravu.
Predvodnik Belgrade Noise Societyja nikada u ovom gradu nije imao ovako visokoprofilan nastup, ali ako ga je zbog toga izjedala trema – nije se dalo videti. Opremljen sintisajzerom, semplerom i gitarom i osvetljen samo statičnim, prigušenim svetlima, tvrdoglavi beogradski improvizator pokazao je da kao autor, ali i koncertni izvođač, neprestano sazreva.
Dok je početak njegovog nastupa, u kome su se prozračne sintisajzerske linije baškarile ispod oprezno razloženih akorada na gitari, možda mogao da se protumači kao omaž svetom trojstvu post rok muzike 90-ih godina (Kranky/Thrill Jockey/Constellation), u nastavku je Woo manje „svirao“ a više pomagao muzici - na momente razbarušenoj, na momente divljoj - da sama nađe put do smisla.
Ovo i jeste znak zrelosti i 45-minutni Wooov nastup imao je logične celine i emotivnu iskrenost, usredsređen pre svega na lepotu zvuka i tona, neopterećen tehnikom ili formama. Finale, sa laganim gašenjem zvukova koji jedni druge hrane jekom, bilo je izuzetno efektno.
Posle sjajnog otvaranja – zvezde večeri. Sasu Ripatti, alias Vladislav Delay u Beogradu ima dosta vernih fanova, pre svega zahvaljujući svom naprednom house projektu Luomo. No, Vladislav Delay Quartet je podaleko od topline ovog projekta, ali i minimalističke ritmičnosti projekta Uusitalo.
Čak i sa muzikom koju Sasu Ripatti izvodi kao Vladislav Delay, ovo ima veze samo utoliko što se radi o improvizaciji unutar zadatih parametara atmosfere i zvuka.
Naime, za razliku od svih navedenih projekata, VDQ je „pravi“ živi bend kome je ovo jedan od prvih nastupa (a i jedine studijske snimke uradili su baš tokom ovog gostovanja u Beogradu). Zvuči sumnjivo, sve dok se ne setimo da je Ripatti ionako muzičku karijeru započeo kao jazz bubnjar sve dok polovinom 90-ih nije shvatio da se sempler lakše transportuje i možda pruža više mogućnosti.
Vladislav Delay Quartet je, dakle, neka vrsta povratka korenima, ali i veliki iskorak unapred. Za potrebe rada ovog elektroakustičnog benda, Ripatti se okružio ljutim improvizatorima i avangardistima: argentinski saksofonista Lucio Capece je pre nekoliko godina u Beogradu imao hardcore minimalistički nastup sa Toshimaruom Nakamurom, Derek Shirley je jedan od najzaposlenijih mladih kontrabasista u evropskoj improvizaciji, a Mika Vainio, polovina elektronskog dvojca Pan Sonic svojom minimalnom elektronikom dopunjava akustičku postavu.
Kako bi to Mima Karadžić rekao, m(j)ešovit je to brak, ali funkcioniše. „Minimalno“ je zbilja najpodesnija reč za muziku koja nastaje na osnovi primitivnih ritmičkih trzaja i jednostavnih, gotovo nemuzičkih fraza. No, princip „manje je više“ ovde se pokazuje kao ispravan: dok u najrazigranijim delovima VDQ zvuči kao grupa pećinskih ljudi koja otkriva čari grupne improvizacije, u onim najmirnijim lepota gotovo besprekorne tišine osenčene najmanjim od zvukova otkriva se i najskeptičnijem slušaocu.
Koherentnost koju ovaj bend postiže možda nije u skladu sa važećim muzičkim teorijama, ali na planu duha i atmosfere četvorica muzičara bez greške dosežu savršen sklad.
Ripattijeva vizija improvizacije je s jedne strane jednostavna, čak naivna, ali je baš zato efektna. Mnogi improvizatori sa kilometražom umeju da, o paradoksa, na svim nastupima zvuče isto. Vladislav Delay Quartet u improvizaciji uspeva da pronađe ono iskonsko uzbuđenje i lepotu koja izniče iz disciplinovane anarhije. Od ovog sastava, ako potraje, možemo očekivati velike stvari.
***
Naredno veče, u Kulturnom Centru Rex očekivali smo samo jedno: buku. „Biće brutalno“ kaže jedan visok momak u publici dok u uši gura čepiće od vate. Zbilja, Mika Vainio, sa svojim tetovažama i majicom finskog grindcore benda Rotten Sound deluje kao čovek spreman da nam naudi – sve u najboljoj nameri, naravno.
Dis-Patch festival je uvek imao zdrav odnos prema buci. Još uvek pamtimo kako je Florian Hecker skoro sravnio sa zemljom Sava Centar pre pet godina, a pre dve godine na ovom istom mestu Lasse Marhaug je naterao Džonija Rackovića u grčeviti, robotski ples.
Pan Sonic su patrijarsi beskompromisne evropske elektronike, uvek negde između minimalnog technoa, digitalnog duba, avetinjskog hip-hopa i buke. Jučerašnji koncert su počeli glasno, talasima pulsirajuće distorzije i sledećih sat vremena bombarduju nas zapaljivim, primitivnim udarcima ritam-mašine i abrazivnim naletima bele buke koji čiste ten, otpušuju uši i pročišćuju duh.
U Pan Sonicovoj kombinaciji ritma i elektronskog uragana ima nečeg duboko primalnog. Možda je stvar u relativnoj jednostavnosti njihove opreme, koja se mahom sastoji od po narudžbini rađenih instrumenata, bez kompjutera i digitalnih filtera.
Možda je stvar u tome da su se nedavno svukli sa pića, što za Fince naprosto nije prirodno. A možda samo uživaju u čistoti doživljaja koji ova muzika pruža. I Vainio i Ilpo Väisänen su na pragu pedesete godine, sa katalozima punim najrazličitijih muzičkih proizvoda iza sebe.
Ovakav kakav je danas, Pan Sonic je definitivno najekstatičniji projekat koji su ikada potpisali.
Publika rado trpi napade bukom, pa iako nije bilo otvorenog plesanja, po celoj sali sa svakim prelaskom u novi ritam kreće spontani headbanging. Pan Sonic u svojoj muzici sažimaju mnogo toga, podsećajući na momente na to kako su i drugi autori umeli da izmešaju buku i ritam: od Dalek i Techno Animal, do Skullflower i Merzbow.
No, Pan Sonic je uvek izvan svakog trenda i svake scene, ostajući pojava za sebe. Mračna, bučna, glasna i gruba pojava koja nam nikada neće izjaviti ljubav ali koja nikada neće ni propustiti da nam pokaže kako nas voli. Sat vremena ove ljubavi sinoć bilo je sasvim dovoljno za prvi put.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari