Living With a Tiger

Zamislite situaciju u kojoj nekolicina iskusnih srpskih jazz pregalaca, članova žirija za izbor domaćeg jazz ansambla koji je obeležio prethodnu godinu, dodeli prestižnu nagradu nekim punk-rockerima koji sviraju instrumentale i imaju saksofonistu u bendu. Ne ide?

E pa, tako nešto se zaista dogodilo u Velikoj Britaniji – Acoustic Ladyland su proglašeni za najbolji bend 2005. godine, na redovnoj godišnjoj manifestaciji BBC Jazz Awards.

Ovaj podatak govori koliko o samom bendu, toliko i o jazzerskoj klimi koja vlada na ostrvu, a koja ohrabruje avanturiste raznih sorti i razbijanje žanrovskih barijera.

Krajem 60-ih Britanija je darovala svetskoj jazz sceni veliki broj zaslužnih imena, kao što su John McLauglin, Dave Holland, John Surman, ili avangardisti Evan Parker i Derek Bailey. U potonjim godinama situacija nije bila tako sjajna, a mlađe generacije muzičara se okreću ili plesnom jazzu pod patronatom sveprisutnog DJ-a Gillesa Petersona, ili flertu s drugim žanrovima.

Jedna od najzanimljivijih pojava na tamošnjoj sceni je kolektiv F-IRE, koji je sredinom 90-ih zamišljen kao radionica za ovladavanje tajnama zapadnoafričke plesne muzike, da bi u novom milenijumu postao centralno mesto za okupljanje jazz inovatora i pouzdan rasadnik talenata.

Dva imena ključna za našu priču su saksofonista Pete Wareham i bubnjar Seb Rochford, jedini članovi Acoustic Ladylanda koji su tu od samog osnivanja. Uspešno sarađuju i u eklektičnom jazz sastavu Polar Bear, čiji je album Held On The Tips Of Fingers pre četiri godine dogurao čak i do nominacije za prestižnu Mercury nagradu. Rochford, uz sve to, ima i zavidno iskustvo na rock sceni - bio je prvi bubnjar ostrvske indie atrakcije Babyshambles, a svirao je i na prošlogodišnjem albumu Davida Byrnea i Briana Enoa Everything That Happens Will Happen Today.

Acoustic Ladyland se na četvrtom albumu Living With a Tiger u potpunosti odriču pevanja koje je krasilo prethodna izdanja, i kompaktniji su nego ikad. A pesme su dušu dale za jadikovanje puritanaca kako „ovo uopšte i nije jazz“, što bi u sledećem misaonom koraku dovelo do poricanja umetničke vrednosti i anatemisanja iz svete jazz zajednice.

To u praksi znači da se Wareham, Rochford i ekipa oslanjaju na tradiciju njujorških downtown bendova koji ravnopravno tretiraju jazz i gitarsku muziku uz zavidnu dozu humora, među kojima su Gutbucket danas bez premca.

Acoustic Ladyland pročišćavaju vlastiti izraz od eksperimenata, dugačkih improvizacija i aranžerskih egzibicija, i nude svedene, eksplozivne i kratke numere, koje se oslanjaju na različite rock obrasce nastale od kraja 70-ih do danas. U nekim pesmama ćete čuti Black Sabbath, u drugima brzopoteznu pankericu, a neretko i hard rock ili mainstream metal iz 80-ih i 90-ih.

Sve to i ne bi bilo previše zanimljivo, a još manje originalno, da nije garnirano neurotičnim Warehamovim saksofonom. Njegovo sviranje nije bogzna kako komplikovano, niti poziva na intelektualno promišljanje, već udara bez pardona, na prvu loptu. Glavni aduti su melodije i sola u visokom registru, iščašena intonacija i slobodni, sumanuti brzaci, kao kontrast pravolinijskoj ritam sekciji. Neretko mu se u soliranju pridružuje i gitarista Chris Sharkey, i sam sklon ekscentričnim egzibicijama kada dobije dovoljno prostora.

Prijatna je novotarija to što evropska scena sve više hvata korak sa njujorškim kolegama u dekonstrukciji glavnostrujaškog jazz-rocka. Veselim britancima želimo još puno prestižnih nagrada, a o sličnim pomacima na domaćoj sceni za sad ćemo samo bezazleno maštati.

Audio:

• MySpace