Jedanaestim albumom koji se popeo na vrh američke liste, Jay-Z je oborio Elvisov rekord. Na njemu, osam godina nakon prvog Blueprinta, bivši diler iz Bruklina želi da udahne novu energiju u carstvo hip hopa koje deluje umorno
U današnjem crnom popu izlazak novog albuma iz serijala Blueprint ima težinu istovetnu lansiranju sledeće generacije Microsoft operativnog sistema u svetu kompjutera. Nemilosrdno mamuzajući hip hop koncept svežine stila (fresh), muzička industrija je crnu muziku dovela do apsurdne situacije u kojoj se novi trendovi smenjuju i diferencijraju preko granice elastičnosti same forme.
Tako je rap muzika polovinom 90-ih prerasla u hip hop, a ovaj ubrzo zatim u urban contemporary. U proteklih par godina, cena ovakvog razvoja postala je previsoka. Jurnjava za novim graničnim scenama na jugu, sve mlađim izvođačima i trivijalnim studijskim modulatorima zvuka, počinju da donose sve niže marginalne prinose.
Ma koliko bio omrznut, hip hop mogul Jay-Z (Shawn Carter) verovatno je jedina institucija kojoj se industrija i slušaoci mogu okrenuti u potrazi za fokusom i koherentnošću. Od projekta Blueprint se ne očekuje ništa manje nego sprečavanje nestanka žanra kroz definisanje granica u kojima će se on kretati u narednih par godina. Originalni Blueprint otkrio je svetu Kanye Westa i vratio u modu soul semplove. Drugi dupli album pomogao je u etabliranju Timbalanda, Pharella Williamsa i njihove minimalističke sintisajzer estetike kao mejnstrim standarda.
Pre nego što vidimo kakva rešenja daje novi Blueprint, vredi se zapitati šta uopšte kandiduje Jay Z-ja za ovaj posao?
Shawn Carter je jedini i dalje tržišno-validni reper svoje generacije. Sredinom 90-ih, Bruklin je u Notorious B.I.G.-ju možda imao talentovanijeg mc-ja, ali njegova groteskna pojava i grub humor bili su u suprotnosti sa duhom vremena. Nova generacija crnih hip hop preduzetnika dobila je kontrolu nad distribucijom i kreativnim procesom o kakvoj su reperi samo par godina ranije mogli samo da sanjaju, no to nije donelo preporod i povratak korenima koji su mnogi priželjkivali.
Keeping it real postao je prevaziđen koncept u koji se kunu naivni klinci iz predgrađa i oni previše okoštali da evoluiraju. Ulična autentičnost počela je da se meri sposobnošću prilagođavanja trendovima i glađu za kešom. Proračunati eks-diler sa dečačkim licem koji se na sceni pojavljivao u svilenim odelima bio je savršen kandidat za novog princa Njujorka.
U drugoj polovini 90-ih, kao najuspešniji platinasti izvođač u smutnim vremenima, Jay-Z postaje omrznuta figura u underground zajednici, kojoj je jedina uteha bila neizbežna strašna sudbina koja će zateći ovog oportunistu, kao uostalom i svakog repera pre njega koji je prodao dušu industriji. Sudnji dan, međutim, nikada nije došao. Jay-Z-jeva vladavina se otegla u nedogled. I ne samo to – početkom novog milenijuma, kada underground izvođači počinju da zvuče podjednako bezidejno kao MTV, Blueprint se pojavljuje kao opšteprihvaćeni putokaz za izlaz iz krize, dok se Jay-Z dokazuje i kao mc, dobijajući u fer liričkim obračunima niz uličnijih mc-jeva, uključujući i Nasa.
Shawn Cater počinje kroz svoje investicije da pokazuje meru, dobar ukus i svest o istorijskoj ulozi nove crne buržoazije. Za razliku od Puff Daddyija koji provodi vreme u Kanu, družeći se sa anoreksičnim belim modelima, Carter ženi soul divu Beyonce, daruje NBA tim rodnom Bruklinu, pokušava da vaskrsne nekad slavni Def Jam Records kroz saradnje sa The Roots i Rick Rubinom.
Na trećem Blueprintu, na žalost, nema mnogo iznenađenja. Lirički, Jay-Z uspeva da održi nivo i na momente zvuči čak gladno. Autor je najbolji kada treba iznova naći sveže pristupe tematici koju reciklira proteklh 13 godina - samom sebi. Jay-Z se hrani estradnim ogovaranjima, internet glasinama, pravim ili izmišljenim neprijateljima, i kada njegov ego u punoj snazi eksplodira na traci dobijamo nadahnute stvari poput What We Talkin’ About ili Death of Auto-Tune.
Problemi nastaju kada veteran svojom pozicijom biva primoran da posveti malo pažnje supruzi, rodnom gradu ili hip hopu. Ove manje sebične teme obrađuju se usiljeno i amaterski (Venus vs. Mars, Empire State of Mind, A Star is Born ).
Muzički, slično drugom Bluperintu, jedina garancija navodne avangardnosti zvuka jeste rad Timbalanda, Pharrell Williamsa i Kanye Westa, s tim što je ovaj producentski trijumvirat danas daleko od stvaralačkog zenita.
Prva dva singla nagoveštavala su puniji i agresivniji zvuk. Međutim, album kao celina predstavlja evoluciju manira koji dominira mainstreamom proteklih godina. Matrice su uglavnom oble i prostrane lo-fi tvorevine koje se na momente rastaču u zavodljive sintisajzer melodije kakve su beli ljudi proizvodili 80-ih. Ništa od radikalnih cezura. Umesto toga dobili smo nastavak kursa, površinske mutacije i slavljenje dekadencije.
Hip hop se već godinama održava u životu kroz lični kapric spomenutih super producenata. Sudeći po ovom izdanju, za razliku od pre osam godina, u šteku nema nekog novog Kanye Westra ili Just Blazea koji bi osvežili žanr.
Bluperint 3 je još jednom uspeo da obuhvati i sažme žanr samo da bi bolje videli koliko je on suštinski isprazan. Možda najgora od svega jeste spoznaja da se ovako može gurati još dosta dugo.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari