In My Mind

Pharrell Williams je uspeo da postane jedan od dijamanata na kruni pop kulture današnjice nesvakidašnjom produkcijom koja u potpunosti ide protiv američke maksime - bolje znači veće, i još nekonvencionalnijim odnosom prema muzičkoj sceni pojavljujući se kao statista u mnogobrojnim spotovima za hitove koje je pravio, ne za sebe - već za druge. Kako je vreme odmicalo harizmatični producent je uspeo da u potpunosti pokori muzičku industriju, dok su se uloge statiste polako pretvarale u ravnopravna gostovanja gde je sve češće dobijao priliku da pored muzike podeli i tekst sa mnogim slavnim osobama kao što su Snoop Dogg, Jay Z, Mariah Carey. Praveći karijere i novac za mnoge zvezde koje više nisu tako sjajno sijale Pharrell je očekivanja za svoj prvi solo album In My Mind podigao do neslućenih visina.

In My Mind je svetlo dana ugledao posle skoro godinu dana od njegovog završetka i pitanje koje se postavlja je da li se čekanje isplatilo, i da li je to vreme iskorišćeno kako bi se album približio savršenstvu? Bez puno razmišljanja odgovor na oba pitanja bio bi - ne. Zapravo, jedina stvar koju je uspeo da postigne jeste demistifikacija svog skoro božanskog statusa koji posle slušanja In My Mind bledi brzinom svetlosti. Jedna od ključnih grešaka bilo je izostavljanje svog Neptunes saradnika Chad Huga (koji je svoju kreativnost i opčinjenost elektronskim semplovima pokazao producirajući fantastičan album za Kennu - New Sacred Cow). Čini se da je Pharrell osetio potrebu da se iz uloge večnog sidekicka poput gusenice u leptira preporodi u prvorazrednog igrača na muzičkoj sceni - makar na jedan dan.

Nedostatak produkcijskog partnera uzima danak na skoro svakoj numeri. Prošarane monotonim gudačkim, duvačkim ili synth semplovima redjaju se jedna za drugom u nedogled. Jednoličnost se na trenutke prekida malim izletima u semplove muzike ‘70-ih i ‘80-ih godina, ne nudeći ništa sto bi potencijalnom slušaocu moglo nagovestiti da su numere delo jednog od najinventivnijih i najtalentovanijih producenata današnjice, a ne jedan neprekidni loop.

Ono šta je činilo srž samog produkcijskog rada bio je muzički minimalizam i melodična ogoljenost koji glamurozna rep scena nije navikla da koristi, pošto su temelj kompletne crne muzike činili novac, dijamanti, ekstravagantni automobili i devojke, kao i neizbežno oružje koji se nikako ne mešaju sa nečim oskudnim i sumnjivim po muški libido. Takvu smelost prihvatili su malobrojni i nisu zažalili, kako se spisak numera sa Pharrellovim potpisom na prvim mestima američke liste povećavao tako mu je i kredibilitet kod ostalih repera rastao. Preko noći su zarazne sintetičke linije osvojile rep scenu, a Pharrell je sasvim sigurno bio na putu da postane the next big thing.

Album In My Mind medjutim ne uspeva da izbaci Pharrell Wiliamsa kao respektabilnu rep/r&b figuru koja je sposobna da iznese teret potreban da bi se napravio ozbiljan album, a još manje da ga postavi kao uzor ostalima iz jednog prostog razloga – dosadan je, neinventivan i prepun floskula koje smo barem milion puta čuli od upola kvalitetnijih repera.

U pokušaju da barem malo sačuva kredibilitet Skateboard P je pored obznanjivanja novog imena ispraznio svoj imenik ne bi li naplatio svaku uslugu i obezbedio gostovanja svih onih koji su neko i nešto. To su jedine numere koje bi se mogle nazvati dobrim, ali nikako više od toga.

Gwen Stefany se više pojavljuje u spotu nego što zapravo peva na uvodnoj numeri Can I Have It Like That kako bi obezbedila potrebnu količinu skeksipila za razbijanje teške gudačke pozadine upotpunjene jazzy breakovima na kojoj Pharrell skoro da zvuči kao pravi MC.

Talas euforije se nastavlja sa How Does It Feel gde se Skateboard P nalazi rastrgnut izmedju imidža dečka koji ce ceo život proveo na sporednom koloseku, i osobe koja pliva u novcu i ima potrebu da to iz sve snage obznani svima potpomugnut raskošnim melodijama koje evociraju na prošlost i sviranje u školskom bendu. Potom poput hladnog tuša slede Best Friend i Raspy Shit na kojima se Pharrell predstavlja kao loš MC i osrednji pevač koji pokusava da održi svoj flow preko numera koje kao da su uzete sa polica robe na sniženju iz supermarketa. You Can Do It To nastavlja recikliranje prošlosti neodoljivo podsećajući na pokušaj da se skine jedan od najboljih rep tekstopisaca svih vremena – Nas. Rezultat je vredan podsmeha pošto Pharrell ne uspeva ni u jednom trenutku da stvori napetost i zaraznost svojim rimama, niti da nas natera da poverujemo da je sve izgovoreno istina. Isto se ponavlja i na Young Girlz koja zvuči kao loš pokušaj Pharrella da zvuči kao Prince razmenjujući prazne i izlizane rime sa Jay Z-jem.

Spisak loših, nezanimljivih pesama koje odišu prazninom i koje kao da sam negde već čuo ranije, ali mi se ni tada nisu svidele, se pred sam kraj donekle prekida sa Number One u kojoj gostuje Kanye West. Iskričavi letnji soundtrack koji samo na trenutak guši neprijatno dahtanje Westa, kao i duboka bass linija kojoj tu apsolutno nije mesto, ali može se pretpostaviti da je tu ne bi li stvorila dublji i sinematičniji ugodjaj. Na kraju krajeva mladom producentu se nikada nije mogao osporiti neverovatan talenat da prodaje i osećaj za vodjenje posla, jednostavno sve šta je dotakao pretvaralo se u zlato, od modne linije Ice Cream (Ice – dragulji i Cream – novac, dve stvari za koje Pharrell smatra da rukovode svetom), do svoje izdavačke i stvaralačke aktivnosti.

Sve ono šta je predstavljalo snagu i prednost Pharrell Williams je preokrenuo u slabost. Recikliranje muzičke prošlosti na 15 numera za rezultat ima prilično neinventivan i monoton album koji će bolje proći kao reklama za druge proizvode Neptunes i Pharrell korporacije, nego kao uspešan muzički eksponat namenjen ljudima koji gledaju napred i traže nešto više. Pharrell Williams je mnogima ukrao delić slave, ali čini se da tu istu slavu sebi neće uspeti da obezbedi sa In My Mind, već ce biti osudjen da svoj uspeh živi kroz uspeh drugih.