Serbia belongs to me

Mesto: SKC, Beograd
Vreme: Subota, 12. septembar 2009.
 

Privilegiju da jedini u okruženju čuju Cock Sparrer na samostalnoj svirci sinoć su imali posetioci velike sale SKC-a. Kao predgrupa su nastupili novosadski Atheist Rap, bend koji svakako privlači simpatije svojom uvežbanošću, ali koji i dalje izgleda kao proizvod koji je mogao da bude (letnji) hit samo u eri pre omasovljenja brzog interneta i slušanja orginalnih inspiracija.

Harizma Dr. Popa i Raduleta već neko vreme ne isporučuje dovoljnu količinu svežeg humora i entuzijazma pri izvođenju pesmama starih 10 ili 20 godina, ali bend na nivou predgrupe funkcioniše sasvim pristojno.

U pauzi između predgrupe i grupe, kroz hol ispred velike sale prolaze potoci ljudi, sačinjeni uglavnom od iskusnih punkera starijih generacija (što donekle i ima smisla, uzmajući u obzir da su kartu sebi mogli da priušte uglavnom ljudi koji imaju stabilan posao, a samim tim i određen broj godina).

Između štandova koji su prodavali pivo, majice, bedževe i diskove, videle su se i poznate "punk face“, poput Bobana iz Ritma Nereda ili Vijetnamca iz Zbogom Brus Li.

Oko 22:15 (po najavljenoj satnici zalepljenoj na zid odmah do užasno neljubaznih bouncera), na binu sveže okrečene sale su se popeli Colin McFaull, Mickey Beaufoy, Steve Burgess, Steve Bruce i Daryl Smith. Uz nezaobilaznu priču o lepim ženama Beograda, bend se prvi put uživo predstavio publici iz Srbije, ređajući stare i proverene hitove, sa kojima bez problema mogu da se porede pesme sa albuma Here We Stand od pre dve godine (npr. Suicide Girls, Sussed, Spirit of '76), što se sinoć videlo i čulo.

Iako je sala bila popunjena taman toliko da može normalno da se gleda koncert, nezaobilazni segment punk svirki - šutka, ovoga puta nije bila prečesto viđana, a bogami i kad bi započinjala ne bi predugo trajala. Biće da je onaj deo publike koji ide na svirke bendova tipa Orthodox Celts samo kako bi mogao da uleće u šutke izostao sa ovog događaja (zbog pominjane cene karte, sigurno). U publici su mahom bili ljudi koji su došli kako bi uživali u Sparrerima.

Ređaju se hitovi sa prvog albuma: I got Your Number, Riot Squad, Take 'em All (koja je naročito je obradovala prisutne partizanovce), Argy Bargy... Nasmejana lica u publici recituju tekstove i zrače osećanjem ispunjenosti i nostalgičnih sećanja na vremena kad su se ove pesme slušale na pločama.

Tokom sat i kusur vremena regularnog seta mogle su se još čuti i Working, Running Riot, Chip on My Shoulder i Teenage Heart, Tough Guys.

Pauza je kratko trajala i, bez previše poziva na bis, Londonci su se ipak vraili na binu i uz pomoć izrazito simpatične devojke iz prvog reda (koja se na sopstevnu sramotu nije razgolitila uz pesmu koja insistira na tome) izvode Sunday Stripper.

Možda se devojka snebivala zbog toga što vremenski još nije bila nedelja? Nedopustivo, u svkaom slučaju! Za oporavak od gorkog ukusa usled izostanka te tačke stigla je poslednja doza hitova koja bi i mrtve punkere digla iz groba: Where Are They Now? (pesma koja se te '82. godine ironično osvrnula na rane godine punka u Engleskoj i koja je isprozivala „legende“ kao što su Joe Strummer, Jimmy Pursey i Johnny Rotten), nezaobilazna i najpoznatija stvar benda England Belongs to Me, a za kraj je ostavljena optimistička We're Coming Back.

Iako Sparreri nikad nisu doživeli veći komercijalni uspeh, odigrali su bitnu ulogu u istoriji oi! i pank pokreta i mali je broj njihovih pesama koji mlađe kolege nisu imale na svojim set listama. Zahvaljujući intimnoj i, što da ne, maltene porodičnoj atmosferi, koncert u SKC-u je obradovao prisutne pozitivnom energijom koju Cock Sparrer i dalje širi, podsećajući nas na englesku radničku klasu koja gleda fudbal i svim srcem navija za svoj omiljeni tim (West Ham, u ovom slučaju).

Upravo navijački pevljivi refreni su jedna od glavnih odlika muzike benda. Kod njih se, ipak, navijanje ne svodi na huliganstvo i divljaštvo, već na prijateljstvo, druženje uz pivo, zezanje i pevanje...

• Galerija fotografija (Stanislav Milojković)