Od šutke do šutke

Mesto: Living Room SKC-a, Beograd
Vreme: Ponedeljak, 7. septembar 2009.
 

Peripetije koje su prethodile ovom koncertu jasno pokazuju da su u Srbiji nastupili teški dani za hardcore bendove, kako domaće tako i strane. Nije to neka velika novost, rekli bi cinici, i bili bi u pravu, ali kada problem sa prodajom karata postoji za koncert jednog Pro-Paina, koji je tokom veselih 90-ih bez problema rasprodao tri koncerta u Beogradu, onda se može zaključiti da nešto debelo nije u redu.

Nakon što je jedan promoter otkazao koncert (bez zvaničnog objašnjenja), organizaciju je na sebe preuzela druga kuća.

Pred polupraznim Living Roomom najpre je nastupila domaća podrška, bend Neverlost. Neubedljiva svirka i ne baš sjajan zvuk, to su preovlađujući utisci sa njihovog nastupa. Ono što su Neverlost sinoć predstavili, već toliko puta smo čuli u proteklih 15 godina. Nedostatak originalnosti je hronična boljka od koje pati većina domaćih sastava koji se bave tvrđim zvukom, bez obzira da li on naginje hardcoreu ili metalu.

Nešto posle 23 časa, na sceni se pojavljuju Amerikanci Vengince. Ovaj sastav postoji već 15 godina, iza sebe ima dva studijska albuma, ali još uvek nemaju ugovor sa izdavačkom kućom. Ta činjenica je, međutim, u direktnoj koliziji sa onim što su Vengince pokazali pred srpskom publikom.

Odlična svirka, koja sadrži elemente hardcorea, death metala i metalcorea,  kao i glas čoveka čije umetničko ime jr Relentless (uzgred, zamislite kako izgleda bela verzija Shaquille O'Neila u Hatebreed sportskoj majici), nešto je što se ne viđa često u Srbiji, jer metalcore, kao naslednik prezrenog nu metala, nikada nije dobio širu podršku na ovim prostorima, iako je kvalitetniji od njega.

Vengince su usvirani, brutalni i precizni. Donekle padaju na clean vokal deonicama, ali to nadomeštaju na bezbroj drugih načina, prvenstveno dobrom svirkom i interesantnim aranžmanima.

Problem je i suviše velika razlika između numera sa prvog i drugog albuma. Dok su one starije previše jednodimenzionalne i uprošćene, u tzv. old school maniru, novije pesme su prilično progresivne, aranžmanski komplikovane i zahtevnije za slušanje.

Posle seta od 40-ak minuta, tokom kojih je pevač više puta naglasio da smo najbolja publika na dosadašnjem delu njihove turneje (a reakcija nekoliko stotina prisutnih jeste bila pozitivna, ali ništa više od toga), američka šestorka se povlači sa tesne bine.

Nestrpljenje i tenzija u publici rastu. Nemački neo-thrasheri Drone su izostali. Njih su zadržali na granici jer nisu poneli pasoše, tako da se sada očekuje Pro-Pain. Skandiranje i sporo štimovanje instrumenata obeležavaju narednih pola sata.

Dvadesetak minuta posle ponoći na bini se pojavljuju najpre Rick Halverson, Marshall Stephens, Tom Klimchuck , a naposletku i Gary Meskil, kultna hardcore/crossover figura. Gary dobija frenetični aplauz jer, na kraju krajeva, on je jedina konstanta u legendarnom njujorškom bendu.

Ludilo u publici nastaje već sa prvim rifovima. Brutalne šutke zahvataju Living Room.

Hardcore publika je oduvek bila srčana, a reakcija na svaku numeru Pro-paina to potvrđuje. Iz prvih redova, osim glava, redovno viri bar po jedan par nogu, a crowd surfing je nešto što se praktikuje iz minuta u minut. Gary i ekipa su nemilosrdni. Slede: Can You Feel It?, Get Real, Stand Tall, The Shape of Things To Come. Bez obzira iz koje faze karijere je pesma koju sviraju, oni to rade energično i efektno.

Iako na ovoj turneji bend obeležava 18 godina postojanja (tome možemo dodati i 10-godišnjicu od njihovog poslednjeg nastupa u Beogradu), stiče se utisak da na Garyja vreme ne ostavlja trag. Osim što isto izgleda, on sa bine isporučuje i količine energije na kojima bi mogle da mu pozavide mnogo mlađe kolege.

Komunikacija sa publikom je nešto što se na hardcore sceni podrazumeva, pa tako Klimchuck gestikulira prilikom svirke, unosi se u lice fanovima iz prvih redova i peva zajedno sa njima, dok Gary pauze između pesama koristi da napomene kako je posebno vezan za Srbiju, da mu je uvek drago da se ovamo vrati (prošle godine su svirali u Nišu), te da je poslednji put Pro-Pain „ovde gostovao malo pre bombardovanja, malo pre nego što su političari još jednom, po ko zna koji put - sve sjebali“.

Do kraja nastupa, Pro-Pain nesmanjenom žestinom ređaju In For The Kill, Let The Blood Run Through The Streets, Taste of Freedom, kao i medley Shine/Make War Not Love, koji nailazi na neverovatno oduševljenje. Ipak je reč o jednoj od najznamenitijih pesama ovog benda.

Bis je rezervisan za I Remain, iako je većina prisutnih priželjkivala Don’t Kill Yourself To Live, koja je na kraju ipak izostala. Posle samo jedne pesme koje su izveli na bisu, Pro-Pain se povlače, svetla se pale i koncert je sada zaista završen.

Sat i 20-ak minuta je ipak prekratko vreme za nastup benda sa takvom reputacijom. Publika je ostala gladna, ali je, ako zanemarimo taj nedostatak, ovo bio jedan solidan koncert.
 
Pro-Pain su, uz Biohazard, do sada bili rado viđeni gosti u Srbiji. I dok su Biohazard postigli znatno veći komercijalni uspeh, Pro-Pain su uvek bili i ostali kultni bend NYHC scene. Takav odnos snaga mogao se videti i u Beogradu, gde su Biohazard nedavno napunili veliku salu SKC-a, dok je za Pro-Pain čak i mala sala bila prevelik zalogaj.

Uprkos toj činjenici, Gary Meskil i njegova ekipa isporučili su sinoć količinu energije koja je sasvim dovoljna da im čovek poželi da još dugo budu tako dobar kultni bend.