Julian Plenti is... Skyscraper

Zvuči kao nepisano pravilo, ali ako razmislite logično, složićete se – ako član benda kreće putem solo karijere, pretpostavka je da hoće njime da izrazi stranu koja do sada nije bila poznata. Da ostvari ambicije koje se ne uklapaju u poetiku matičnog benda.

Pre par godina sam negde pročitala kako je Paul Banks puštao hip hop u jednom njujorškom klubu, pa se inicijalna zabrinutost odnosila na mogućnost da se iza pseudonima krije nekakav ghetto fabulous “manuću se post-pank gitara, bacaću rime u Armani tamnom odelu” koncept. 

Ipak, P.Banks/J.Plenti nije toliko nepredvidiv. Na prvo slušanje, većina pesama na Skyscraperu se mogla naći i na regularnom albumu Interpola. Svi stubovi nosioci su tu – dominantne gitare, enigmatični stihovi u formi poziva/oda raznim lepim ženama, snobovska mrzovolja uzdignuta u životni stav i Njujork kao obavezni lajtmotiv. Ko čuje prvi singl Games for Days, neće se dvoumiti da u tom trenutku sluša Interpol.

Zato je i besmisleno pisati o Plentiju, kad pričamo o Banksu.

Treba ipak spomenuti Banksov trud da proširi spektar muzičkih interesovanja. Iako je njegov matični bend na svom poslednjem albumu Our Love to Admire već krenuo da obogaćuje tradicionalnu “dve gitare, bas i bubanj” postavu, klavirom i pristustvom gudačkih instrumenata, Banks ide jedan korak dalje. Tu je truba (Unwind), usporena, repetativna klavirska deonica, citat iz serije The Wire, i stih “come have at us, we are strong” je osnova Madrid Song, dok je H zanimljivo kamerno parče, ispresecano semplovima na (pretpostavimo) nekom azijskom jeziku.

Takođe, Banks/Plenti je spustio loptu, tempo gotovo čitavog albuma je smiren i ujednačen. Banksovo pevanje u takvoj postavci ima anestezirajuće dejstvo (u nežnoj On the Esplanade ili No Chance Survival), kao da je album napravljen da se sluša za vreme mamurluka. “Ovoj zabavi kao da je došao kraj” je prevlađujući ton ove ploče. Ali ako je neko očekivao nešto sadržajnije od tog utiska, biće pomalo razočaran.

Banks je često optuživan da kroji poetske slike koje zvuče misteriozno i seksi, ali suštinski ništa ne znače. Nigde to više nije istina nego na albumu Julian Plenti is … Skyscraper. Vizuelni ekvivalent ovog čitavog projekta nije film, već savršeni modni editorijal – kombinacija dovoljno izdizajniranog, pomalo nehajnog, super modernog i večno prisutnog retro elementa.

Paul Banks/Julian Plenti je postao dečko sa postera indy rock scene, snimivši album kao što je Skyscraper -  neosporno lep, ali bez dubine.

Povezano:

• Our Love to Admire, recenzija (2007)
• Od hip hopa do tamnih odela, intervju (2007)