Na 10. stepen

Jubilarni festival počinje dan ranije, 8. jula u Beogradu, gde na aerodromu čekamo sletanje čartera sa prvim gostom Main Stagea - to je Lily Allen, a pretvara se u čekanje i nas i njene ekipe da stane prepotopski pljusak sa vetrom koji je u jednom trenutku isključio sve mreže mobilne telefonije u Surčinu.

Verovatno odavno niste imali takav snažan osećaj izloženosti nevremenu i prirodnim silama, kao ekipa Exita koja se skupila da sačeka mladu zvezdu i našla sa neupotrebljivim mobilnim telefonima u ruci. Oko 10 minuta smo bili kao nekad, sami na svetu, bez bliskog elektronskog kontakta sa bilo kim, daleko od nevremena koje je divljalo oko aerodromske zgrade, ali ne znajući šta se dešava sa Exitom, šta se dešava sa tek sletelim avionom u kome je bila Lily Allen i šta se dešava sa gradom u kome smo.

Na sreću, uobičajenih pola sata letnjeg kišnog pandemoniuma prošlo je ništa ne oštetivši, bar u Surčinu, i mogli smo da nastavimo sa jubilejem, i dalje u strahu kako će se neuobičajeno snažnim pljuskovima prošaran jun produžiti u jul. Ne da je to mnogo uznemiravalo Lily, čija bi mala pojava u crnom osokolila svakog stradalnika u poplavljenom domu. U nečemu što je delovao kao neformalna, ali ipak državna poseta, Lily se drsko pojavila prva, praćena asistenkinjom i zdepastim telohraniteljem pretovarenim torbama i generalno prtljagom, maltene oko vrata. Ljubazno, nasmejano, ali svejedno blago blazirano, devojka (godište 1985) potražila je svoje mesto u limuzini, samo da bi otvorila prozor i iz zgloba stala da otresa cigaretu kroz njega, nepogrešivim manirom dive sa kućne žurke.

Sutradan je sunce bilo na julskom vrhuncu i pomenuta nepredvidiva osoba je viđena kako se sunča u donjem rublju na peškirima prebačenim po travi zaklonjenog backstage prostora... Kontradikcije i paradoksi na malom prostoru su ono što čini festivale vrhuncem šou biznisa današnjice.

Lily Allen na sceni je devojče kao i svako drugo, još neraspoložena da bude sputana bilo čime, pa vreme protiče u znaku mnogih menjanja izgleda tokom predstave, cipele sa previsokim štiklama lete sa nogu, pa se vraćaju na njih, ogrtač je malo na ramenima, malo na podu, bosonoga diva sa cigaretom je malo pored bubnjara, malo skakuće opasno na ivici bine.

Njena verzija pop muzike se zasniva na rok iskustvu, i to onom britanski samozapitanom i ironičnom. Što sve skupa - u vremenima kad postoji samo pop muzika zasnovana na „ar end biju“ i pop muzika zasnovana na „densu“ - deluje kao britko i duhovito osveženje, skoro šokantno stvarno. Kao i njeno stage i backstage ponašanje, i dalje u skladu sa mentalnom slikom privatne zabave, što njen život ovih dana verovatno i jeste. Bilo kako bilo, malo razodenuta, što se dešava ponekad na žurkama, Lily je mir potražila zatvorivši se u prostoriju sa flašom belog vina posle koncerta. Odatle je izašla pravo u već pomenutu limuzinu, doduše malo posrćući, sa čipsom koji ispada iz ruke, ali vidno opuštena i srećna...

Sa druge strane, Roots Manuva je osoba od uličnog integriteta - i to se oseća u svakoj komunikaciji - deluje naizmenično raspoloženo, pa neraspoloženo, sve dok ne shvatimo da su od šest ljudi u ekipi, njih trojca doputovali bolesni, sa znacima nekakve prehlade ili nečeg sličnog. Rizici posla u kome nenadano usred opšte zabave stavljate glavu u torbu su opet bili sa nama - nećemo pominjati šta smo svi pomislili, ali „od čega bolesni?“ se zadržalo u glavama i posle njegovog nastupa, koji je još jednom pokazao ozbiljne razlike između britanskog i američkog shvatanja hip hopa.

Višegodišnja karijera najboljeg ostrvskog bacača rima pokazuje koliko su jamajčanski koreni, mešavina svih njegovih struja i stilova, bogatije muzički tlo na kome može rasti jedna manje predvidljiva varijanta hip hopa od bilo koje američke, što Roots ovlaš i pokazuje tokom svog nastupa označavajući neke teritorije na kome rap nikad nije bio ranije (i, da - nije bilo predviđeno da nastupa u bilo kom drugačijem formatu, bubnjar se sa njim retko kad pojavljuje uživo). Možda malo neujednačeno, ali inspirativno za svakog ko ume da sluša, sa zasluženim povratkom na scenu, pre teturanja dalje u noć i tajne bolesti.

Arctic Monkeys su ubedljivo najmlađi headlineri u istoriji festivala, budući da su rođeni pošto je potpisnik ovih redova objavio svoj prvi tekst u nekakvim novinama. Šta više, verovatno će se i dobar deo publike lako setiti šta je radio daleke 1987. kad se u Šefildu dešavalo nešto neobično. Iza scene imamo priliku da se susretnemo sa jednom razbarušenom ekipom, čiji je biznis-rejting ogroman (top agent i agencija), ali je stav umetnika neodoljivo blizak nekoj ekskurziji.

Oni su svuda, ali često ne tamo gde treba, no sve to rade sa neposrednošću dece koja se raduju svakom novom danu. Tako je i na sceni - furiozan set jednog od malog broja novih rokenrol bendova koji su napipali titraje nečeg istinski originalnog, pretvara se negde oko polovine u složene i depresivne, dugačke komade, većma nepoznate, jer novi album sledi do kraja leta. Neiskustvo pomešano sa umetničkim odbijanjem da se razmišlja o publici vodi pravo u nerazumevanje s njom, mada je upravo tokom njihovog nastupa viđena prva šutka.

Posle koncerta imamo vremena da popričamo šta slušaju u poslednje vreme i dobijam iznenađujuć odgovor - John Cale. Čime je Velšanin iz Velvet Underground privukao derane iz provincije ne znamo, ali njegov elegičan i grčevit pristup muzici teško da se može povezati sa onim kako su do sad zvučali, no možda se već nešto slično nazire u budućim pesmama koje smo večeras prvi put čuli, mada se meni više Big Star pojavljuju iz slušalačkog sećanja. Uostalom, Cale ima nestvaran pedigre kao producent (od Jonathana Richmana do Happy Mondays), možda ga i oni regrutuju.

Poslednji pokušaj -„Dobro, i šta još slušate“? - „Rane albume Neil Younga“! Idem kući srećan.

Fucked Up iz Toronta su kasnije priznali da su u jednom trenutku mislili da se neko šali s njima kad su shvatili da ih zovu na festival kome su prethodnih godina pokušavali bez uspeha da se prijave, Ali, njihov najnoviji album Chemistry of Common Life bio je signal da je DIY estetika i te kako muzički živa u globalnom undergroundu i sposobna za nove univerzalne poruke.

Bend koji među prijatelje ubraja Mobyja i veliki broj novih alternativnih rock sastava, priredio je nastup koji je jedan od najpozitivnijih ispada u istoriji Exita, ali sasvim u njegovoj tradiciji - na kraju, na istoj lokaciji su 2003. svirali Henry Rollins Band i Chumbawamba, a prošle godine Pistolsi i Manu Chao - tako da uz sva osporavanja i dileme, teško ko može da kaže da Exit ne neguje tradiciju nastupa istinskih odpadnika od muzičke industrije. Pevač je prvi u istoriji Maina koji je više vremena proveo u publici nego na bini, ali svako ko je bio tamo kazaće vam da drugačije ni bi ni imalo smisla.

Koliko god bili opušteni i srdačni u svakom susretu, nisam stekao utisak da Manic Street Preachers mnogo zanima gde su, ne mnogo više od iskustvom diktiranog kurtoaznog interesovanja - barem pre nego što su se popeli na scenu - ali je mnogo više od ljubazne radoznalosti bilo u njihovim glavama kad su se sa scene vratili zahvaljujući se svima što su pozvani da učestvuju u „ovom“. Ne znam šta im je publika uradila, ali ako čitaš, draga publiko, budi sigurna da ono što oni rade vama, činite i vi njima. Mogu samo da prenesem reči zahvalnosti.

Korn su počeli da dolaze u etapama sa raznih strana, još dan ranije, i već smo počeli da ih viđamo po backstageu i da se navikavamo na njihovo visokostilizovano prisustvo, po svim pravilima umetnički shvaćene slobodoumne heavy svirke. Moglo se zaključiti po agresivnom vizuelnom pristupu i van scene da su Korn, uz The Prodigy, na ovom festivalu bili najviše izdizajniran bend.

Osim što su došli brojni kao vojska i u raznim vozilima, nisu se ponašali ni približno disciplinovano, ali i to se dešava često, i to baš vojskama. Zaticali smo ih na raznim lokacijama po tvrđavi, ponekad nam nije bilo jasno kako su uspeli da sa propusnicom dođu u neke delove gde je pristup ograničen, ali to je verovatno deo istine o grupu Korn - oni prodiru svuda.

I nadvladavaju sve - u savršenoj sinhronizaciji sa atmosferskim prilikama, onog momenta kad su počeli svoj koncert, počeo je i pljusak koji je trajao predvidljivih pola sata, na kog su svi, ali svi prisutni, odgovorili skačući dokle se moglo videti sa bine. Kiša nije imala gde da padne, pa je ovaj nastup u potpunosti podsetio na jedan slavan trenutak u istoriji Exita - koncert Slayera 2005. - mada je količina pomamljenosti i euforije večeras povremeno dosezala crvenu lampicu, hlađenu samo kišom. Ovako je definitivno zatvoren istorijski krug, i dok na sve to Jonathan Davies istrčava na scenu sa gajdama i u kiltu, još jedan produženi trenutak istorije biva zakovan u memoriju svakog prisutnog.

Prelep dan počinje zaboravom na kišnu noć, a predveče se otvara susretom sa Patti Smith, čije lenonovke sa plavim staklima i indijanske pletenice sve podsećaju da je revolucija još u toku.

Teško je skrivati uzbuđenje kad su u ekipi jednostavno tri osobe koje sam memorisao još davno u gimnaziji kao sopstvene čuvare - Patti sa svojim nazalnim pokličem, Tom Verlaine sa gitarskim zvukom kojim može da šara po nebu i Lenny Kaye, koji ne samo da je pisao pesme sa Patti, nego je stvorio „Nuggets“ kompilacije, jednu od najkvalitetnijih serija albuma u istoriji rock ’n’ rolla, otkrivši nam svet američkih garažnih one-hit wondersa. Tim sam više iznenađen kad Lenny posle koncerta traži da ga vodimo na Explosive stage gde se zadržava do poslednjeg trenutka - tamo se naime metal sipa u uši.

Patti Smith je jedan od onih osoba kojima ne treba vodič, one mogu samo da vode, tako da ona nas vodi na pres konferenciju, a ne mi nju, ona na presu slika zapanjene novinare, a ne oni nju, za početak ona postavlja pitanja, a ne mi njoj, ona recituje, ona peva uz gitaru, šalje poruku, i onda reši da je kraj, ona ostavlja sve i ponesena muzikom sa fotoaparatom odlazi na Main da slika svoju predgrupu, Trans Balkan Desorganisation (Bebec, ex-Boye), ona se slobodno šeta kroz publiku i penje na binu, ona se u backstageu u epskom momentu susreće sa Biljom iz Boya, Bebecom i njihovim sinom.

Pravi ljudi se uvek pronađu preko vremena i prostora. Poetska pravda se, zahvaljujući Patti Smith, desila i u Srbiji.

Naravno, koncert oduzima dah, jer kroz njega provejava vreme, ljudi, događaji, čitava kondenzovana istorija pokreta znanog i kao rock ’n’ roll, barem dok je on još bio kućni revolucionarni pokret. Ali iznad svega ostaje glas Patti Smith, uvek iznenađujuće jedinstven na isti način kao i Iggyjev.

Njeno ponašanje u backstageu, koga izučava i posmatra zaigrana prirodnim okolišem na tvrđavi, jednako je obično i uzbudljivo kreativno kao bilo šta što je radila - kod zaista kreativnih osoba, naročito te generacije, ne postoji podela između nastupa na sceni i onog što se dešava pored scene. Tada se nije verovalo da je foliranje ispravan način da se zarade pare.

Legende nikad ne prolaze, jer sa njima prolazimo i mi. Odnosi se i na Patti koja sama odlazi u noć, i na Nemce koji upravo dolaze iz noći budućih događaja.

Ako je neko bio organizovan po principu stroge discipline, to je bio tim Kraftwerka - i iza scene oni su majstori budućnosti sada. Toliko se samo može reći, jer su zaista došli kao samoorganizovana jedinica u kojoj ništa nije prepušteno slučaju, nisu od nas tražili ništa posebno osim da radimo kako je napisano i da ih niko ne uznemirava.

Osim činjenice da je iza scene sve bilo obično onoliko koliko je na sceni bilo neobično i za večno pamćenje uklopljeno u ambijent Petrovaradina, jedini pomalo iznenađujuć momenat beše njihova želja da odmah posle nastupa svi iz benda odjure u publiku - ali svaki za sebe - pošteno se prošetavši celim festivalom... moram da priznam da nemam pojma kad su se i kako vratili, znam samo da je trajalo.

Verovatno smo prisustvovali najređem od svih fenomena, momentu kad Kraftwerk pokazuju emocije i oduševljenje publikom (koja je inače vrištala kao na punk koncertu), verovatno ćemo jednog dana saznati i kako su videli Exit, ali će do tad njihovu muziku izvoditi isključivo roboti koje su sami programirali, pre nego što su se ljudi zvani Kraftwerk zauvek povukli. Za sad ostaju jedini strani bend koji je na Main Stageu pevao na srpskom.

Moby je malo nesigran u sebe, jedini je koji se kasnije indirektno žalio na sobu, ali je potom odustao od primedbi, te zaključujem da se sve priče o njegovoj aroganciji ili skromnosti moraju uzeti u obzir sa rezervom, jer se sve vrti oko njegove nesigurnosti nepoznatog porekla, pa čak i taj samouveren nastup na velikoj sceni.

Njegovo žensko društvo koje čini bend skroz je uzbuđeno, verovatno visoko školovano i veoma prijatno - sve liči na oglednu vežbu iz njujorške visoke intelektualne salonske škole pravljenja pametnih hitova, odnosno na skrivenu epizodu serijala Seks i grad odigranu uživo, skupa sa Mobyjem koji nam ničim izazvan poklanja svoju verziju Walk on The Wild Side.

Svakako najvažniji istorijski događaj kog je kreirao Exit na svoju 10. godišnjicu, bio je sumanuti susret Grandmaster Flasha i Kraftwerka u predvorju hotela Park. Za one koji ne znaju, rani singlovi Kraftwerka su bili ogroman hit u njujorškim diskotekama krajem 70-ih, dakle u vreme diska, i posebno početaka hip hopa. Ledeni, motorizovan beat je dušu dao da se uz njega igra, skrečuje, repuje, ali rap izvođači nisu znali kako da ga naprave i zato je cela zajednica oduvek gajila ogroman respekt prema nemačkim klasicima.

Potajna radost koju mi je doneo programing ovogodišnjeg Main Stagea bila je činjenica da smo uspeli da složimo set prve zvezde rapa Grandmaster Flasha istog dana kad i Kraftwerk, sa kojima on nikad nije nastupao na istoj bini! Festivali treba da služe da se ovakvi susreti kreiraju, tako naša minijaturna sredina postaje poligon velikih zbivanja.

U prvi mah Grandmaster, stojeći pored recepcije, mislio je da je to nemoguće, i nije želeo da im priđe, a onda se otkačio i pristupio na onaj način na koji samo on može, rekavši im: „Dobar dan, ja sam Grandmaster Flash, ja sam vas učinio poznatim širom sveta, ja sam vas prodao svuda u svetu!“ Krafwerk su bili malo iznenađeni, ali ljubazno su odgovorili na poziv za zajedničku fotografiju, koja, evo, postaje deo kolektivnog istorijskog pamćenja.

Kasnije, u dva ujutro, Grandmaster do bine dolazi limuzinom i manirom najveće zvezde, upoznaje se sa istorijom festivala, okolnostima nastupa i pita „Da li svi ovde govore engleski?“. Na naše uveravanje da smo mi maltene četvrt Njujorka, i da sticajem okolnosti bar u Srbiji znamo šta je geto, Flash naručuje potoke čaja i odgovara sa „Onda ćemo se večeras malo zabaviti“, istrčavajući kao munja na pozornicu kojom besprekorno vlada sledeća dva sata, u najveselijem poigravanju hip hop, rock i pop muzikom koje je Main ikad video.

Dužno poštovanje Michaelu Jacksonu, „Hoću da vas Michael čujeeee“, baš od Beat It, i rusvaj do četiri, uz stalan talk show dijalog sa publikom, odveli su Exit jedne julske večeri najbliže groznici subotnje disko zabave što je moguće, a da to još uvek ima neki stav.

Nova underground atrakcija Ebony Bones dolazi nam u iste nedelje kad je objavljen njen debi Bone of My Bones i taj vreli afro-electro-punk zvuk ima malih problema da nađe publiku koja ne može da svikne ni uši ni oči na ovo uskovitlano šarenilo sa bine. Pa zamalo dolazi do nesporazuma tokom jednog povika auditorijumu da se priključi skakanju na jednoj nozi, što je koreografski element koga umetnica voli da praktikuje. Publika rađe kibicuje i Ebony postaje prva osoba na festivalu koja preti da će otići sa Main Stagea, srećom nije ozbiljno mislila nijednog trenutka, ali je dovoljno jasno podviknula da je šou uspeo i pomenuti auditorijum polako počeo da reaguje.

Iza scene saznajemo da je inače izuzetno lepa Ebony Thomas tek načula kako je jednom postojao sastav Rip Rig and Panic (bend u kome debituje Neneh Cherry), a na kog njena muzika povremeno podseća, međutim da prosto obožava Neneh Cherry (o čijoj pređašnjoj karijeri ne zna ništa), te rešavam da se ne pravim važan. Dovoljno je što se ona sama obrela u društva starih punkerki i punkera kao što su The Slits i Rat Scabies (Damned), svi će je oni već poučiti onome što treba znati o umetničkoj ekspresiji i dinamici koncerta, nije bitno da li se znaju sve fusnote iz istorije.

Komšijski ska-pop sastava Madness bio je popularan i kod nas u svoje vreme, ali nikad se nije posebno izdvajao od uticaja Specialsa, pa i Bad Mannersa, ili čak grupa Selecter i The Beat. Međutim to nije ni prineti masovnoj obožavanosti koju su u isto vreme imali u Britaniji - njihov povratak, odnosno debitantska turneja po novonastalim festivalima širom kontinenta, pravo je merilo koliko se može premostiti vreme kulturnim idiomima od pre 30 godina.

Odgovor je da može, ako ga shvatite kao kostimiranu zabavu iz epohe, neku vrstu povratka kroz vreme sa pravim ljudima. Nikog nisu ostavili sasvim ravnodušnim na sceni, a izvan scene Madness pokušavaju da se zbliže sa svima, flertuju, dovlače razne goste u backstage prostor, pa čak nam se čini i kriomice iz garderobe „pozajmljuju“ skupi šampanjac namenjen Prodigyju, sa kojima su se do malopre siti ispričali...

Konačno, bend zbog koga se ruše pravila, jedini punk sastav koji je izbegao zastarelosti - The Prodigy - već se toliko opušteni u viziti Srbiji, da su prišli da se rukuju kroz vrata aerodromske kontrole čim smo se ugledali. Taj dodir ruke kroz zabrane je ono što nam The Prodigy uvek donesu sa sobom, osećaj da smemo da pipnemo ono što nam je zabranjeno ili oduzeto.

Odnos koji bend ima sa ovom zemljom i odnos koji publika ima sa The Prodigy su odnos međusobnog prepoznavanja. Dolasci u Srbiju sad su deo interne istorije benda, i s pažnjom slušam inače ne mnogo brbljive pripadnike grupe dok pričaju, i Keitha koji malo odsutnom Maximu u jednom trenutku objašnjava gde su: „Bili smo ovde, pa su nas zvali jer smo izglasani kao najbolji, ovo je još malo pa naš kraj grada“, a Liam podseća Maxima da su već svirali na tvrđavi, i da ih je zbog zidova postavka podsetila na neki džinovski klub.

Niko to neće da kaže tim rečima, ali iz opušteno-razdraganog ponašanja inače legendarno nadrkanog John Fairsa, tour managera grupe od samih početaka, jasno je da su The Prodigy ustvari dirnuti.

I dok ovaj punk bend koji je prevario istoriju, sa uspehom lomi publiku setom impregniranim novom vizijom njihove muzike, čemu smo svedoci u desetinama hiljada na najposećenijoj večeri ovog festivala, kreščendo jedne 10-godišnje istorije počinje polako da postavlja osnovno pitanje svih Exita - kuda dalje?

Nemam pojma. Sutra je novi dan i sve će izgledati drugačije.