I Feel Cream

Ovog puta na svu sreću nije u pitanju samo isprazno razvodnjavanje jednog te istog stila koji je sirovo ali besprekorno predstavljen već na njenom kultnom (kvazi)prvencu Teaches of Peaches (2000). Merill Beth Nisker je najzad rekla zbogom Iggyju Popu i neuspelo nakalemljenom gitarskom zvuku, ali i neodoljivoj „naivnoj“ upotrebi ritam-mašina i indie produkciji koja ju je vinula među zvezde kada je electroclash još bio nešto sasvim novo.

Nakon devet godina napokon je učinjen korak napred te se stil uz pomoć Gonzalesa pokrenuo u pravcu koji ne predstavlja još jedan ćorsokak, a produkcija je poverena majstorima, među kojima su Digitalism, Simian Mobile Disco i Soulwax – ekipa koju bi iza miksete poželeo svako, od Ace Lukasa do Madonne.

I Feel Cream donosi još dve velike novosti. Prva je da Peaches peva, i to veoma dobro. Više nisu u pitanju samo usputno pevušenje između ovog i onog dela recitovanja/repovanja ili prateći vokali.

Druga novost je da je album ispunjen pesmama koje, koliko god bili zadojeni postmodernom kulturom, ne možemo na prvu loptu protumačiti kao sprdnju, parodiju, ili skrivenu kritiku nekog aspekta društvenog života. Neke od pesama čak se ni ne dotiču seksualnosti... Šta se to desilo s našom Merill?

Takva je situacija u Lose You – ona je jednostavna, romantična, tužna i samo za mrvicu pretvrdog zvuka za kakvo veče balada iz 80-ih. Doduše, spot za ovu pesmu uspeva da je izmesti u područje kempa, ali u zvučnom zapisu od toga nema ni traga.

Ista je situacija s naslovnom numerom. Ovde za Peaches veoma neobičan i prijemčiv, takoreći house aranžman stoji rame uz rame sa Little Boots i sličnim savremenim zastupnicama nove ženske electro/house škole, dok istovremeno iskazuje poštovanje prema zvuku 90-ih sastava kao što su Gus Gus i Goldfrapp. Tekst („You walked into the room tonight/your lips reflect the light“) i nežno pevanje začudili bi svakog poznavaoca Peaches, a zavarali sve ostale do trenutka kad prljavi prelaz u njenom više nego poznatom maniru ne preseče atmosferu jednoznačnim željama (“Let's get suspect, let's get wet/every little defect gets respect”) i zabavnim referencama (“I play like a guitar hero/tolerance from no to zero/get you off like Robert Shapiro/talk to me De Niro”).

Osvežavanje stila se ovim ne završava pa je tu hip hop/r'n'b pesma  Billionaire, u kojoj gostuje Shunda K (ex Yo! Majesty), zatim Mommy Complex, koja za nepogrešivu electro-nouveau hitičnost ima da zahvali Digitalismu, i autentično rokačka Talk to Me (Soulwax) i Relax, koja se koristi svim svetinjama dubstepa dok uspešno izbegava kliše.

Ali uz sve ove silne promene stara Peaches se ipak opet pojavi tu i tamo. Takav je slučaj pre svega sa Take you On i Serpentine (drugom delu nesrećne I Don't Give A Fuck sa albuma Fatherfucker), u kojoj proklamuje kako je „serpentine, serpentine/never straight line/serpentine“.

Ova izjava bi, doduše, mnogo bolje pristajala nekom od prethodnih albuma. Jer, neosporno je da se Peaches nijednim izdanjem do sada nije ovoliko približila kako radijskom tako i klupskom zvuku, a i sve je manja učestalost „nepristojnih“ reči, što ne predstavlja minus.

Kada se sve to uzme u obzir, zaključak je da je ovim albumom Peaches uspešno spojila novinu sa autentičnošću, što joj se nije dogodilo još od Teaches of Peaches.

Povezano:

• Impeach my Bush, recenzija (2006)

Audio:

• MySpace