Soft Power

Pretpostavljam da svi znamo šta je guilty pleasure. To je ono kad vam se na Devojku iz grada omakne ljuta rokerska suza, kad otkrijete da pojedine pesme grupe Galija imaju smislene stihove, ili kada ni ne primetite da ste dragocenih sat vremena života proveli prikucani uz TV gledajući telenovelu, tačnije njenu 264. epizodu, i još pride navijali za nesrećnu seljančicu koju u prethodna 263. nastavka permanentno maltretira lokalni krimos za koga se opravdano sumnja da joj je (polu)brat.

Ovog puta neću da čačkam mečku s Bajom Malim Knindžom, ali ajde još da pomenem toaletno listanje/čitanje Storija ili Glorije, neće da škodi.

Da ne bismo previše zalutali u primamljive digresije, osvrnimo se na guilty pleasure u savremenoj audio-paradigmi. Da se ne bismo frljali postmodernim pop diskursom, koristićemo narodski rečnik. Muškarci taj žanr nazivaju gaće-se-same-skidaju. Žene mu tepaju sentiš, dok vukovi s više od hiljadu preslušanih albuma u svom žitiju jednostavno kažu da je u pitanju ljiga.

Širok je pojavni dijapazon ovog vokalno-instrumentalnog zahvata: od oznojene crne braće tipa gadnog Lionela Richiea do belog pajtosa iz komšiluka Billyja Joela; od kraljeva disko ludila The Bee Gees (kuriozitetno jednom prilikom izjavili da ni ne znaju da đuskaju, što bi rekao Ivan Gavrilović) do starog švalera Hulija Iglesijasa, koji se nedavno u Areni francuski intimizirao sa ama baš svakom drugaricom na bini. Da ne pričam o Eltonu i švedskom klanu ABBA, ovaj tekst je ionako već predugačak za recenziju.

Suptilna atmosfera, umilni tonovi, saharinski refreni – po pravilu o ljubavi – izazivaju mučninu u stomaku svakom pravovernom ljubitelju pop-kulture trenutka, onom mladcu što na zidu svog kutka drži veliki poster Thoma Yorka, koji ga jedini razume, a ispod jastuka golišave fotke Scarlett Johansson, koja mu se jedina smeje.

Dok traži lepotu u depresiji kišnih svanuća i iskreno brine za situaciju u Darfuru, na njegovom horizontu ne postoji ni naznaka da tamo neki Gonzales ima dugo čekani novi album koji za tren gužva ispeglanu posteljinu.

Tako je! Soft Power, inače lepo sročena kovanica američkog profesora Josepha Nyea, trenutno kopredsedavajućeg (hmmm, recimo kontroverzne) Trilateralne komisije, kolekcija je pop pesama koje mahom koketiraju s ljigom. Ma jesu ljiga, koja se umesto aspartama i sličnih hemijskih zala, održava na fruktozi i na oznojenih tela simbiozi.

Rođen u Kanadi kao Jason Charles Beck, ovaj polu-Jevrejin je u trećoj godini počeo da prebira po dirkama. Muzičko obrazovanje je stekao na univerzitetu, pa postao džez virtuoz. Drugu polovinu 90-ih provodi kao vođa tamošnje alterrok grupe Son. Kad mu je sve to dosadilo, otisnuo se u evropsku meku slobodne muzičke misli, nekadašnji simbol blokovske podele (Berlin) i postao Chilly Gonzales, opaki MC komplet-Jevrejin.

Sarađujući sa dozlaboga precenjenom zemljakinjom Peaches, Gonzales je za hype etiketu Kitty Yo! izbacio četiri albuma u periodu od 1999. do 2003. Svaki se stilski razlikovao a opet na sebi imao prepoznatljiv rukopis sačinjen od inteligentnih/životnih stihova, prelepih harmonija i vanrednog osećaja za melodiju (časovi klavira su učinili svoje).

Debi Gonzales Uber Alles je bio ukusni mish-mash za postklabere, a njegov naslednik The Entertainist mračni reperski klasik na kome su Gonzalesu asistirali Patric Catani i skupina Bomb20, tada najradikalniji izdanci zloglasne (opet precenjene?) bratije Digital Hardcore. Gonzales se ponovo malo umio za naredni, odlični Presidential Suite. Z je bio finalni čin ovog dela njegove karijere, na kome su se našle ranije objavljene pesme u drugačijim aranžmanima.

Preselivši se u Pariz, 2004. izdaje instrumentalni Solo Piano, čiji naziv sve govori. To je bio njegov najuspešniji solo napor, gledano tržišnim merilima. Posle toga, Gonzales se potpuno posvetio kompozitorskom i producentskom radu. Arčio je svoj talenat sa Jamiem Liddelom, Buck65-om, ponovo aktivnom Jane Birkin i Peaches. Jedan je od najzaslužnijih za veliki prodor još jedne njegove zemljakinje koja se odaziva na ime Feist.

Čitave četiri godine su prošle dok se nije pojavio Gonzalesov novi solo. Soft Power predstavlja težnju autora da uđe i u srca onih kojima muzika nije prioritet u životu, već zakulisna radnja, verni pratilac pri sređivanju kuće i rame za plakanje.

Već prvi singl Working Together otkriva Gonzalesovu staru fiksaciju korporativnim načinom života, već obrađenim u pesmi Decisions s ploče Presidential Suite. Klavirski prelivi i zanosne harmonije momentalno urezuju ovu numeru u pamćenje, a to se može reći i za stadionsku/eltonovsku Unrequited Love (sjajan tekst!) i kičastu Let’s ride, koja je bogom dana za one emisije na MTV-ju koje se bave ispunjenim omladinskim životom po plažama.

Working Together

Kao njen kontrapunkt stoje čilerski instrumentali Modalisa i The From In-Between. Budući klasici ljige Slow Down, kišna Map of The World i ispovedna Apology sasvim prirodno se prelivaju u genijalnu stilsku hip hop vežbu Fortunately, Unfortunately, sakrivenu na ploči u vidu bonusa.

Posvećenost, sviračka sreća i talenat izbijaju iz svakog trena ove ploče, garnirani vrcavim humorom i melodijom. Multipraktičan i multisezonski artikal, Soft Power je još jedan sjajan Gonzalesov album kojim muzički čarobnjak iznova potvrđuje najvišu klasu.

Teško da će početi da prodaje više nosača zvuka od (treća sreća!) dozlaboga precenjenih Hivesa (Fortunately, Unfortunately), ali sa Gonzom su sve opcije u igri. To ga i čini istinski velikim.

Audio:

• MySpace