(Columbia)
Vođe britanskog kvinteta su na trećem albumu shvatile da je napokon došlo vreme da izađu iz senke Primal Screama
Ako su Primal Scream danas u stanju da izađu u javnost s tako prosečnom pločom kao što je Beautiful Future, šta tek da očekujete od ljudi kojima su oni bliži srcu od pejsmejkera?
Kasabian se u svojoj kratkotrajnoj karijeri nikada nisu previše udaljavali od škotskih mentora i, u manjoj meri, Stone Rosesa, i izgledi da njihov identitet ovog puta procveta bili su anoreksični. Umesto toga, album s jednim-dva hita, nekoliko upečatljivih stvari i podnošljivim restlovima puna je kapa kod ovakvih bendova koji pate od neinventivnosti.
Problem je jedino što se takva koncepcija u praksi kod njih (a i nebrojenih drugih sastava) već pokazala kao nemoguća misija, pa se stav “da objektivno preslušam, pa da pljunem” nameće kao zakonitost koju treće izdanje petorke iz Lestera nije uspelo ozbiljnije da naruši.
Kratkotrajni bljesak je ipak prisutan, i dolazi u trenutku kada su i poslednji atomi nade da ovo nije još jedan promašaj na izdisaju - u pretposlednjoj numeri Fire efektan sempl narušava klasičnu rock strukturu. Album sa jednim pravim hitom, pa makar ostatak potpuno podbacio, u startu više vredi od ujednačene predvidljive reciklaže, i u tome je razlika između ovog ostvarenja iritantnog naziva (reč je o imenu jorkširske mentalne institucije iz 19. veka, što bi trebalo da je metafora za današnje stanje Engleske) i prethodnika Empire.
Ne može se reći da na njemu Kasabian nemaju želju da se žanrovski redefinišu. Na stranu što pevač Tom Meighan trabunja o svežoj i inteligentnoj ploči koja šokantno meša drum’n’bass i psihodeliju 60-ih ili što ga je glavni kompozitor Sergio Pizzorno nazvao njihovim ekvivalentom OK Computera, komadi kao što su Fast Fuse ili Take Aim pokazuju otvorene pretenzije Britanaca da izbalansiraju različite muzičke epohe u sasvim suprostavljenom tempu i maniru, povezujući ih jedino plesnim nitima.
Uočljivo je da inspiracija ovog puta dolazi sa znatno šireg područja i da se među tonovima, pored već prepoznatljivih izvora, mogu prepoznati psihodelični pasaži, krautrock ritmovi, lo-fi estetika, pa i Morriconeove orkestracije.
Međutim, osim u nekoliko obećavajućih momenata koji se nalaze upravo u pomenutim pesmama, Kasabianovo putovanje kroz vreme je skromno i predvidljivo i ne pomaže mu ni miks koji je uradio producentski guru Dan The Automator. Štaviše, nakon svih postprodukcijskih šminkanja koje je Dan izveo da u materijal upumpa nadahnuće i strast, Kasabian ponovo dobijaju etiketu od koje su se grčevito trudili da pobegnu, i u najboljem slučaju zvuče kao manje maštoviti Primal Scream ili neki madchesterski autsajderi.
Iako otvoreniji za različite muzičke uticaje od dosadašnje diskografije, WRPLA pati od nedostatka pulsirajućih ritmova, zapaljivih udica i, što je još bitnije, energije, koja je za sastav ovakvog usmerenja krucijalna. Arogancija i samouverenost koje su Kasabian demonstrirali od samih početaka apsolutno su opravdani ako postoji pokriće za njih, kao što je to bio slučaj sa braćom Gallagher dok se nije pojavio album Be Here Now.
U slučaju lesterske petorke nikakve velike reči ne mogu da prikriju odsustvo talenta koji bi se mogao okarakterisati kao vanserijski.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari