Cause I Sez So

Kada je sredinom ove decenije najslavniji fan New York Dollsa uspeo da nagovori preživele članove benda da počnu još jednom sa zajedničkim muziciranjem, teško da je neko imao prevelika očekivanja od novovekovne inkarnacije ovog benda.

Prerano preminuli bubnjar Jerry Nolan, i naročito Johnny Thunders delovali su nezamenjivo, a svega tri nedelje nakon prvog koncerta u novoj postavi, pridružio im se i originalni basista Arthur Killer Kane. 

On je umro svega 22 dana posle okupljanja, čime je zla kob pokazala da ni novoj postavi neće tek tako datišansu da napokon naplati višedecenijski enormni uticaj.

Opet, od svih ključnih preteča rokenrol renesanse(Sonics/Stooges/MC5), pop art dendijevski imidž New York Dollsa je uključivao najviše humora i šarma, što je u kombinaciji sa solidnim ostvarenjem na programski naslovljenom One Day It Will Please Us to Remember Even This (2006) ovoj ploči i postavi donelo blagonaklone  kritike, svakako pozitivnije od povratničkog albuma The Stooges.

Uz to, zarad dokazivanja kontinuiteta i identiteta nove postave, treba reći i da je tandem JoHansen-Sylvain održavao bend još dve godine nakon odlaska Thundersa i Nolana (1975–1977), nastavljajući i nakon toga kreativnu saradnju na prvim Johansenovim solo pločama.

Prva, naslovna pesma Cause I Sez So već naslovom odgovara na suvišne zamerke o još jednom povratničkom NY Dolls albumu. Energija je na zavidnom nivou, svirka savršeno balansira na ivici rutinskih bravura i raspada, ergo – da ova ploča već od prve ne zvuči uverljivije i kohezivnije od prethodnika, nametanje “zato što ja tako kažem” volje ne bi imalo potrebnu ubedljivost.

Kao i na prethodniku, najveći deo albuma potpisuju JoHansen i Sylvain Sylvain (ovaj tandem je u prošlosti potpisao teme kakve su Trash, Frankenstein, Puss’N’ Boots); produkcione zahvate kao i 1973. bez greške obavlja Todd Rundgren, a ceo bend melje uigrano i rašrafljeno koliko su to New York Dolls uvek bili. Ništa čudno, imajući u vidu da je ova postava na okupu duže od originalne.

Muddy Bones nastavlja furiozni tempo s povišenom melodičnošću, dok Better Than spušta loptu, kao nekad Lonely Planet Boy na antologijskom debiju (1973). Cause I Sez So tako u srednjem delu nastavlja kao album na pola puta između JoHansenovih solo radova i klasičnog NYD zvuka, uz fascinantne međuigre Sylvaina Sylvaina i Stevea Contea.

U celini gledano, unikatno muziciranje ove petorke ilustruje da je trade mark njujorškog zvuka juče, danas i sutra ovekovečen u imenu ove grupe. CBGB je prodat, Ramonesi su umrli, preživele vedete zvuka Velike jabuke ili su u penziji ili rade muziku “u skladu sa svojim godinama”, omladina od The Strokes pa nadalje mora da računa na ogromnu sreću pa da za 30 godina zvuči ovako vitalno, a isto važi i za etno, elektro, tehno itd. zvezde grada koji nikad ne spava.

Solidne rok i r’n’b teme sa ozbiljno-zezatorskim stihovima o samoći, iskušenjima ili antinikotinizmu JoHansen isporučuje sa stavom prvog r’n’r pesnika Noo Yawka, i tu jedino Lou Reed može nešto da primeti. Pod uslovom da ponovo probudi elan kakav je ispoljavao pre više od 20 godina.

Tour de force se, međutim, nalazi na završnoj trećini albuma: pesma Drowning podiže album izvan sfere očekivanja i procenjivanja; priča o čoveku koji se davi u uzburkanom moru i koji iz zlokobno velikih talasa doziva svoju majku mogla bi biti posveta svoj četvorici Dollsa koji danas probijaju zvučni zid među zvezdama, kao i bilo kome izgubljenom u džungli 21. veka. Darkerski uvod, često korišćena progresija akorada u refrenu i ponavljanje reči Mama nemaju za rezultat patetičnu formula-pesmu, već emotivnu kulminaciju kako ovog albuma tako i onoga što su NYD bili nekad i što danas jesu.

Generalno govoreći, malo koja r’n’r grupa, ako uopšte postoji još jedna s karijerom poput one NYD-a, do te mere demantuje razglabanja o smrti rokenrola, trijumfujući nad tragedijama koje bend prate od samog početka. Rok publika najčešće nije svesna koliko je šou biznis okrutan kao i bilo koji drugi biznis.

I zato je Cause I Sez So argument važan sve i da ne poseduje kvalitete koje ima. Ovi ljudi slave rokenrol, svoj grad, slobodu izbora, dobro zezanje i zbog sebe, i zbog palih drugova, i za sve nas.

Poigravanje sa ekonomskom situacijom kroz ritam i bluz poskočicu Nobody Got No Bizness zaključuju reči: “If we don’t come back, just call us on a ouija board”, možda kao poziv Morrisseyju da se seti jednog od najsnažnijih komada svoje karijere (čarobna Ouija Board), ukoliko se preostali Dollsi pridruže drugovima na nebu. Namerno ili slučajno napisan u ovom smislu, ovaj stih rečito ilustruje trijumf duha nad morbidnim tragovima istorije Dollsa.

Potom sledi poziv na zakonom zabranjeno konzumiranje izvesnih biljaka uz perfektnu ganja verziju klasika Trash. I onda – armagedon. Exorcism Of Despair donosi 2:45 minuta dugu eksploziju gitarske buke, kidanja bubnja i glasnih žica, čineći tako kraj Cause I Sez So savršenim.

U vreme svog prvog pojavljivanja (1971-1977) New York Dolls su bili anomalija na tadašnjoj sceni: ekscentričniji i više divlji od engleske glam/hard rok scene, a opet privrženiji r’n’r korenima od Grand Funk Railroad, Aerosmith ili Kiss (koji su svoje ime, ali ne i muzičku supstancu, preuzeli iz pesme NYD Looking For a Kiss).

Danas, posle decenija inspirisanja imidža kompletnog sweet metala, koji, osim otkrivanja garderobe u ormanima svojih majki nisu pokupili i bit muzike koju su pravili oni davni momci, za razliku od bezbrojnih punk bendova, Cause I Sez So sa lakoćom nalazi svoje mesto među sjajnim rok albumima 2009. učenika kakvi su Jack Oblivian (The Disco Outlaw) ili Nashville Pussy (From Hell To Texas).

Šminka i ženska garderoba su ostavljeni u prošlosti, ali večni r’n’r duh je tu. A ako bude pravde, posle stečene slave konačno će doći na red i naplata starih dugova.

Povezano:

• Strast bez naivnosti, povratnički albumi prošle sezone (2007)

Audio:

• MySpace