Strast bez naivnosti

Čuvena Worholova misao o 15 minuta slave dobro je poznata svima koji su pokušali da u javnosti ostvare svoje ambicije: samo letimičan pogled na novine stare ne više od par godina otkriva brojna lica koja su koliko do juče delovala predodređena na stalnu medijsku prisutnost, da bi danas bila ne mnogo više od nejasnog sećanja.

Prvi talas pojavljivanja u javnosti mešavina je talenta, vrednosti onoga što se nudi, infrastrukture koja stoji iza proboja novog imena, aktuelnog trenutka i tako redom. Bezbrojni su primeri autora i grupa koji su, iako su imali šta da ponude, vrlo brzo potonuli u zaborav. Velika očekivanja najčešće zameni razočaranje usled gorkog razumevanja šou-biz mašinerije i takva rezignacija neretko se leči pogrešnim sredstvima, koja vode ne samo uništenju karijere, već neretko i autodestrukciji.
Međutim, taj deo priče je lakši – pasti može svako. Nevolja nastaje onda kad treba ponovo skupiti u paramparčad razbijene komadiće života i karijere i pokušati ponovo, ovoga puta bez oslanjanja na naivni elan, već na znanje, uz opterećujuću svest da višak racija često nije od velike koristi kada se želi doći do ostvarenja koje bi trebalo da bude dobro kao i prethodna. A tu je i masa mrzovoljnih mudraca koji će gotovo refleksno svaki povratak bludnih očeva i majki lakonski otpisati sa argumentima tipa – šta im je to trebalo?

Pred nama je nekolicina prošlogodišnjih albuma koje su potpisali važni autori i bendovi nakon bar desetak godina pauze. Dakle, šta im se desilo i kako je izgledao njihov povratak?

Nakon jednog live albuma, sredinom prošle godine pojavio se treći studijski album benda pod naslovom One Day It Will Please Us to Remember Even This (Roadrunner).

Na njemu se, pored Johansena i Sylvaina, jedinih preživelih članova, pojavljuju i Steve Conte, verni Johansenov gitarski pratilac iz solo perioda, Sam Yaffa iz Hanoi Rocks i Jack Douglas, nekada inženjer zvuka na prvom albumu, ovog puta u ulozi producenta. Pored toga, u dve pesme gostuju nekadašnji učitelj Iggy, i učenik (u poslednje vreme sve češći ponavljač) Michael Stipe.

Iako je ekipa koju su okupili Johansen i Sylvain dala sve od sebe, album je ispod renomea eksplozivnog debija (1973), ili smirenijeg, ali podjednako uzbudljivog naslednika Too Much Too Soon (‘74).

New York Dolls na svom trećem albumu isuviše često zvuče kao jedna od bezbrojnih programiranih alter-gitarskih grupa kojima je jedina ambicija da svoje viđenje Stooges/MC5/NYD nasleđa dovedu na top-liste, promovišući sebe kao opasne momke.

U toj želji, opet, nema ničeg lošeg – New York Dollsi imaju pravo da zvuče onako kako žele, ali album zato uglavnom nije moguće porediti s prve dve ploče, već se najpre može opisati kao proizvod Johansenove želje da dokaže koliko je njegova uloga u Dollsima bila važna. To što je album sjajno otpevan pokazuje da je ona zdrava struja u Dollsima dolazila najviše od njega, ali zar je to bilo potrebno dokazivati?

Naime, jedini član originalne postave koji je nakon razlaza imao iole uspešnu karijeru, bilo pod sopstvenim imenom ili lounge alter egom Buster Poindexter, bio je upravo on, dok su Thunders, Nolan i Kane jedan za dugim gubili bitku sa sopstvenim demonima. Međutim, upravo je sudar gubitničke, born to loose, s jedne i live to win energije petorice momaka bogomdanih za rokenrol, s druge strane, doveo do pomenute dve svetinje gitarskog zvuka i grada New Yorka.

Ipak, ne može se reći da NY Dollsi ne zaslužuju odbranu: u doba kad svaka šuša koja drži gitaru ispod pojasa bez mnogo muke i bez i desetine harizme Dollsa hara listama, zašto tu ne bi bilo mesta i za 2/5 verziju benda? Osim toga, u rokenrolu nema mnogo pravde (It’s a punishing world, kako glasi refren jedne od pesama sa bolje, rokerskije polovine albuma) – Sylvain je, kao i njegova pokojna sabraća, decenijama živeo s tapšanjem po ramenu i više praznim, nego punim novčanikom.

I zašto onda ne bi nadišao celo to licemerje o enormnoj uticajnosti onim što najbolje zna – cepanjem gitare u NY Dollsima? Osim toga, mimo priče o mitskom statusu Dollsa u rok istoriji, među 13 ponuđenih pesama ima nekolicina punokrvnih rokenrol komada da bismo im makar jednom dali šansu. A možda će Johansenu i Sylvainu jednog dana zaista goditi da se sete čak i ove ploče.

“Toliki put smo prešli da bismo bili ovde danas”, poručuju u pesmi koja otvara album Zeno Beach (Crying Sun Records), uz Saintse, najveće australijske pank legende Radio Birdman, na svom, takođe trećem albumu. I to ne zvuči kao unapred dato ironično kemp opravdanje kakvo su ponudili NY Dollsi.

Sam pomen njihovog imena u prethodnih 25 godina izazivao je strahopoštovanje kod svih pankera koji ni pank ni rokenrol ne shvataju po modelu MTV-jevske uzurpacije sidvišizovske ikonografije ili idealizma The Clasha u vidu Green Daya ili Rancida.

Začeti fascinacijom Deniza Teka detroitskom rokenrol scenom s kraja 60-ih, kojoj je, kao student medicine, svedočio iz prve ruke, i neobičnim, eksplozivnim vokalom Roba Youngera, objavili su u vreme prve inkarnacije izuzetno potentan spoj tinejdžerskog angsta, pank himničnosti, surf rok bravura i mistike “down under” sveta, album Radios Appear (‘77). Nedugo zatim, nakon neuspešnog proboja na svetsku scenu, prekinuli su s radom. Posthumno je objavljen materijal pripreman za drugi album Living Eyes (’81, snimljen ‘78), koji je tek mogao da otvori vrata široj prihvaćenosti benda povišenom melodičnošću.

Međutim, i Tek i Younger ostali su u rokenrolu: prvi kroz solo karijeru i bendove-projekte s detroitskim veličinama kakve su Scott Morgan ili Wayne Kramer (New Race, Three Assasins, Powertrane…), drugi kao vođa New Christsa ili kao producent, da bi se s promenjenom ritam sekcijom vratili prošle godine sa Zeno Beach.

Reč je o drugačijem i težem albumu od prethodna dva, ali svi važni delovi mistike Radio Birdmana su i dalje tu, iako album nije bez greške: znatan pad dinamike pri sredini ipak ispravlja tour de force u poslednja tri komada na ploči (Locked Up, The Brotherhood of Al Wazah i naslovna numera). Osim toga, ovo je i najbolje odsviran album Birdmana, posebno u odnosu na antologijski debi, na kome deo šarma odlazi i na greške u tajmingu određenih deonica.

“Čudno je kako snovi nestaju”, jedan od najupečatljivijih stihova sa albuma, pre 30 godina ne bi imao značaj kao danas, ali potraga za definitivnim hard rok rifom sa Search&Destroy/City Slang, nabojem na Zeno Beach, potvrđuje da sidnejska šestorka neće dati svojim snovima da tek tako nestanu.

Skoro 20 godina je prošlo od kako je vlasnica jednog od najprepoznatljivijih glasova 60-ih objavila studijski album, koji, kao i prethodni iz 1980, nije slavno prošao.

No, protekle godine za Ronnie nisu bile obeležene samo razotkrivanjem tiranske strane bivšeg muža Phila Spectora (sa kojim, uzgred, Ronnie uz preostale Ronnetese i dalje vodi sudsku bitku oko tantijema za pesme iz vremena singla Be My Baby). Dirljiv susret učiteljice sa učenikom Joeyem Ramoneom iznedrio je EP She Talks to Rainbows (‘99), da bi od 2000. Ronnie nastavila kreativno druženje sa juniorima kakvi su Raveonettes, Misfits ili Yeah Yeah Yeahs.

Prošle godine pojavio se album bombastičnog naziva Last of the Rock Stars (High Coin), na kojem su kompilirana neka od pomenutih iskustava: Ode to L.A. se već pojavila na albumu Raveonettes iz 2005, a You Can’t Put Your Arms Around Memory Johnnyja Thundersa na rečenom EP-ju.

Nije tajna da Spectorova nije bila u čestoj prilici da objavljuje – kako zbog zvrčki prvog muža, tako i zbog preovlađujućeg stava korporacijskih bosova da je njoj mesto u muzeju sixties nostalgije. Deo šarma ovog albuma, međutim, leži upravo u činjenici da umetnički identitet Ronnie, ćerke crne majke i belog oca, leži u epohi singlova, što znači da njen album čini kolekcija uglavnom uspelih pesama, koje možda i ne funkcionišu u svakom trenutku kao kohezivna celina, no otkad je pravljenje konceptualnih albuma postalo imperativ u rokenrolu?

Možda ključnu numeru na albuma predstavlja obrada jednog od najlepših Ramones komada Here Today Gone Tommorow, na kojoj se optimizam i trijumfalno samopouzdanje (“Someone has to pay the price…oooh, not me, baby”) bore sa žalom za Joeyem, čiji je prerani odlazak duboko pogodio Ronnie.

Kao, uostalom, i fatalnog Phila, kome je na Last of the Rock Stars posvećeno nekoliko prezrivih stihova.

U medijski manje kontrolisanom svetu pesme kao There is an End ili Girl from a Ghetto imale bi veću težinu od poslednjeg razvoda Britney Spears, ovako, delom i zbog porodičnih problema, Ronnie je “out in the cold again”, kako glasi naslov lepog bluza koji zatvara ovo ostvarenje.

Teško da postoji muzičar kojem iznad teksta o životu i karijeri treba, umesto konvencionalne reči biografija, da stoji samo – rokenrol. Od obilja zbivanja koje bi retko ko preživeo, dovoljno je samo navesti album s termonuklearnim punjenjem Live At Star Club Hamburg 1964, kojim je Killer ostavio bespovratan trag u DNK rok muzike.

No, kao i većina preživelih iz svoje generacije, poslednjih 20-ak godina proveo je uglavnom igrajući na kartu nostalgije, često nastupajući, uz retke studijske izlete. Na svom, najverovatnije, testamentarnom albumu napravio je presek ne samo sopstvene karijere već i svega što je rokenrol učinilo najvećom muzikom 20. veka: uz pratnju poletaraca kakvi su Page, Jagger&Richards, John Fogerty, Robbie Robertson (da ne nabrajamo dalje, malo koji album ima ovoliki skup starih rok zvezda na jednom mestu), Jerry šeta kroz kompletno rokenrol nasleđe, s temama koje idu od konstatovanja sopstvene prolaznosti u A Couple More Years (duet sa Williem Nelsonom) do testosteronske vožnje kroz bitlsovski klasik I Saw Her Standing There (suvozač Little Richard).

Last Man Standing (Artists First Records) će, slično Cashovom serijalu American Recordings, ostati upamćen kao model za oproštaj velikana, s tom razlikom što Ubica ni za sekund ne dopušta tamnim tonovima da izbiju na površinu bilo koje od 21 pesme.

Ne štedeći klavirske dirke, sa cigarom u ustima, ne propuštajući nijednu priliku da između stihova šeretski promrmlja neki narcisoidno-zajebantski komentar pesme koju peva, i dalje pokazujući da suština rok muzike treperi na nevidljivoj granici ozbiljnosti i neozbiljnosti, granici s koje su istovremeno vidljivi adrenalinski šokovi koji slede prva seksualna iskustva i doživljaj sopstvene smrtnosti.

Karijera Mayoa Thompsona je tokom proteklih 40 godina konstantno bila na samoj ivici rok univerzuma, s koje bi ga na kratko bliže središtu vraćala povremena otkrivanja klinaca koji bi se ciklično pojavljivali s novim rok talasima.

Njegov životni projekat Red Crayola (u Evropi se, zbog autorskih prava, pojavljivao kao Red Krayola), počeo je kao jedna od najradikalnijih postava 60-ih, zbog čega je bend vrlo brzo stekao status opskurnih marginalaca, sve do pojave punka i new vawea. Tada se pojavljuje niz sastava, delom proizašlih iz psihodelične vizije benda, s kojima se Thompson vraća u sedlo, nakon čega je usledila još jedna dekada u divljini (mada, zanimljiv je podatak da je Mayo tokom 80-ih, između ostalog, živeo baveći se marketingom u Rough Tradeu, a za najveći uspeh smatra se reklamna kampanja za album Smithsa Queen Is Dead).

Sredinom 90-ih ista stvar se ponavlja s rodonačelnicima tzv. postrok i lo-fi estetike, koji ponovo u Red Crayoli pronalaze zaboravljenog učitelja (Tortoise, Gastr Del Sol), te se pojavljuje nekoliko izdanja na etiketi Drag City, da bi se, po običaju, Mayo ponovo povukao nakon prijemčivog albuma Hazel (‘97), sve do prošle godine, kada se pojavio CD Introduction.

Po stilu blizak pomenutim izdanjima za Drag City, Introduction je još dalji korak ka smirenijem pop zvuku, s tim što pojmove pop i smirenost u slučaju Red Krayole treba razumeti u sasvim pomerenom smislu od uobičajenog. Koncepcija albuma, aranžmani pesama, same pesme onoliko su daleko od konvencionalnog shvatanja, koliko je i mesto Mayoa Thompsona jedinstveno u rok istoriji.

Naravno, armija poštovalaca inventivnosti Radioheada ili ikonoborstva Willa Oldhama – da pomenemo samo neke od vedeta savremene scene koje štošta duguju Red Krayoli – neće obratiti dužnu pažnju na Introduction. Opet, Mayo Thompson je uvek vešto izbegavao klopke rok biznisa, koji bi bez sumnje umeo da unovči njegovu konstantnu uklopljenost u aktuelne trendove, igrajući i dalje samo po sopstvenim pravilima.

Ako je nezvaničan nadimak Ronnija Spectora “originalna loša devojka rokenrola”, onda bi najpodesniji nadimak Joan Jett bio – čelična lejdi. Međutim, nakon uspeha s početka 80-ih kada je s nekolicinom albuma i himnom I Love rock and Roll sebe ustoličila na tronu autentičnih rok ikona, karijera kraljice arena je sa svakim novim izdanjem sve dublje ulazila u sindikalne pop-rok vode, u kojima je njena pojava delovala kao slabašna konkurencija lepuškastim čupavcima iz ere sweet metala.

Grandž i renesansa bučnih gitara s početka 90-ih Joan Jett su potpuno gurnuli u fioku zaboravljenih asova. Posle albuma Pure and Simple, gotovo da se ništa nije moglo čuti o njoj, osim famoznog protestnog pisma Rolling Stoneu, za koje se ispostavilo da ga je napisala jedna mlađa koleginica. Ipak, brojni lojalni fanovi, ali i tezge za američku vojsku diljem planete, ublažili su Joanino nesnalaženje u promenjenom svetu rok biznisa, pa 2004. samo za japansko tržište objavljuje album Naked, koji se uz četiri dodate pesme pojavio sredinom prošle godine i na svetskom tržištu.

Sinner (Blackheart Records) se vraća na teritorije na kojima se Joan Jett & The Blackhearts najbolje snalaze – old school gitarski rifovi u tradiciji začetoj još na Bad Reputation i I Love Rock and Roll, brže pesme za zadimljene klubove i bilijar sale, laganije za radio i televiziju, ako će da emituju, i usred tog očekivanog paketa, Androgynos, sjajna obrada sjajne pesme Replacementsa.

Lascivnu tematiku biseksualnosti neki su požurili da povežu sa spekulacijama o njenom seksualnom identitetu, no poenta izbora baš ove pesme je ta da je svakom dato da se oseća dobro u svojoj koži, kakvu god seksualnu preferenciju da ima i koliko god ne odustajao od nastavljanja stazama utabanim od strane AC/DC i Ramones.

U konkurenciji s detroitskom hard rok/pop-pank bandom Paybacks, čija grlata frontmenka Wendy Case predstavlja autentičnu riot girl novog doba, Joan ne deluje anahrono, već kao jedna od mnogih starih zvezda prema čijim povracima ne treba imati predrasude.

Refren jedne od lepših pesama Green on Red “vreme ne znači ništa kad si mlad u srcu” kaže da strast zna da bude jači motiv od želje za unovčavanjem stare slave ili iluzije da baš sad treba nešto poručiti.

Ne uvek – na vama je da procenite.