Koliko vas je bespovratno izmenilo svoje shvatanje muzike i svega ostalog nakon prvog izlaganja primalnim i apokaliptičnim zvucima sa nekog od izdanja iz prve inkarnacije Stoogesa?
Ili: koliko svetski značajnih bendova, izdavačkih kuća i stilova ne bi postojali u obliku u kakvom ih znamo da ova družina nije pre 40 godina ušla u studio?
Iggy Pop je svojevremeno govorio kako “kada bi razmišljao koliko je uticajan, bio bi veći idiot nego što zaista jeste”, ali šanse da
Weirdness ostvari bar deseti deo uticajnosti tri klasika iz prve faze, praktično ne postoje.
A nije tako delovalo: prve povratničke pesme
Stoogesa sa Iggyjevog veoma dobrog solo albuma
Skull Ring su obećavale; očekivanja su porasla nakon trijumfalne povratničke svetske turneje, dokumentovane na albumu
Telluric Chaos i tada prvi put prezentovane pesme
My Idea of Fun. Možda smo previše očekivali?
Album otvara Trollin’, najavljujući sva razočaranja i slušalačka zadovoljstva koja ćete iskusiti u sledećih 40 minuta: čvrst hard rok kome fali nekadašnja organska povezanost benda, sa povremenim Iggyjevim uzvicima koji treba da nagoveste kako je njemu, Ashetonima i Mike Wattu bilo zabavno dok su radili na pesmama; solidan, prljav, ali ne i osobito pamtljiv gitarski rad i Iggyjev vokal koji nije ovako tromo zvučao ni na seriji njegovih najbleđih solo izdanja iz 90-ih (između American Caesar i Skull Ring).
Pored toga, veliki Steve Albini je na Weirdness očigledno, i iz delimično razumljivog strahopoštovanja, više služio kao tehničko lice koje treba da pazi da je sve “in the red”, ali da se ne raspadne potpuno (kao na Iggyjevom remasteru albuma nad albumima Raw Power iz 1997), nego kao neko ko odlučuje o konačnoj kreaciji, kao što su to svojevremeno radili John Cale, Don Galluci ili Bowie.
Live štimung celog albuma je sjajna stvar kada se desi spontano, ali kada se na njemu insistira kako bi se postigla što garažnija, Stooges Trade Mark atmosfera, onda se oseća, ako ne proračunatost, a ono bar promišljenost prilikom rada na albumu. A to je onoliko daleko od predstave drogama sluđene bande neprilagođenih nihilista koji su intuitivno pronašli izvor kosmičke energije, koliko i u psihofizičkom i finansijskom pogledu uredan život kakav danas imaju.
Na sledeće dve pesme bend nastavlja da drma, ali utisak se bitno ne popravlja. Iggy deklamuje stihove o usamljenosti, ljudskoj prirodi, rok kritičarima koji neće voleti ovakve Stooges, penisu koji se udrvenjuje i tako redom… Znajući da, koliko god brljao sa stihovima, uvek će mu biti opraštano.
Sa My Idea of Fun album počinje da diše, naslovna numera prijatno podseti na Iggyjevu fazu The Idiot (1977), da bi onda na red došla Free and Freaky, gotovo autoparodija klasika 1969. u kojoj Iggy razdragano konstatuje kako je lepo biti slobodan i drugačiji u rodnoj Americi.
Kako album odmiče, sve primetnije postaje lekovito prisustvo saksofoniste Steva MacKaya, a pesme lakše ulaze u uši, čineći tako drugu polovinu albuma znatno fokusiranijom, sa odličnim komadima Passing Cloud, rastrzane i raskošno zvučeće meditacije o prolaznosti i Mexican Guy, koja se možda i najviše približava očekivanjima kakva su postojala za ovaj album The Stoogesa. I’m Fried zatvara album sa teškim udarima free jazz kakofonije na tragu L.A. Blues.
I eto, dokotrljaše se i Stooges do svog povratničkog albuma. Na prvom albumu detroitska četvorka se predstavila kao banda jedva pripitomljenih i usamljenih momaka na pragu delikvencije, na Funhouse ukroćenosti je sasvim nestalo, da bi na Raw Power Iggy & the Stooges bili hodajući pakao.
Broj kućnog telefona braće Asheton je možda ostao isti od 70-ih, ali ni oni ni Iggy jednostavno nisu više ljudi koji će bez razmišljanja skočiti u ambis. Već ljudi koji su, dolazeći sa krajnje margine, promenili lice rokenrola i na pragu sedme decenije života su prilično svesni te činjenice.
Nove pesme tako nemaju nekadašnju instinktivnu privlačnost, Iggy sebi dozvoljava besmislene rime poput “Dalai Lama/Alabama” (kao svojevremeno “Dick/Brick”), ne naročito ubedljivo konstatujući kraj hrišćanstva u End of Christianity (što više zvuči kao stilska vežba nakon čitanja Ničea, nego kao svojevremeno izlaženje na crtu celoj planeti), Ron Asheton i dalje svira prljavo, ali ne onako brutalno osvetnički, međutim, za osvetom nema nikakve potrebe: novi R’n’R poredak su upravo oni konstruisali (sa čim se ne morate složiti ako vam asocijacija za New Order nije veoma dobar hard rok sastav Ron Ashetona iz sredine 70-ih, već engleski elektro pop bend), a to su prvi saznali odabrani.
Zato, ako se ovom albumu priđe sa očekivanjem nove revolucije, svaka pesma na albumu može zvučati kao ceđenje vode iz suve drenovine. No, bez obzira na sve mane, Weirdness je znatno iznad proseka recentne ponude izdavačkih kuća kakve su Bomp, Get Hip, In the Red i brojnih drugih proizašlih iz halucinantne senke Stoogesa.
Krug je zatvoren, čudaštvo je postalo sudbina sa srećnim krajem, a to je, ako već sama muzika sa Weirdness ne govori toliko ubedljivo o tome, utešno za sve kojima su Stooges kreirali soundtrack za najintenzivnije doživljaje pomerenosti i izolovanosti.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.