Relapse

Prošlo je tačno 10 godina od kada Dr. Dre prvi put čuo tada još EP Slim Shady i pružio Eminemu šansu da spasi instituciju belog repera od prokletstva Vannile Icea. Za samo pet od tih 10 godina Eminem je postao multiplatinasta svetska zvezda, dobio Oskara, svetu predstavio Detroit kao verovatno poslednju autentičnu gradsku hip hop scenu, i detaljno nas uputio u sve detalje teškog odrastanja i specifičnog smisla za humor koji je to odrastanje donelo.

A onda je Eminemov najbolji prijatelj i suosnivač D-12  Proof  ubijen, a Slim Shady je ponovo počeo sa lekovima, ugojio se i, sve se činilo, otišao zauvek u penziju, dok su hip hop  preuzeli klepovi, auto–tune, i ljudi koji besramno tvrde da je Lil Wane najveci reper ikada.

I to je bilo dovoljno da se (uz verovatno pad tiraža u Interscopoeu) Eminem vrati i  ponovo ponudi svoj emotivno-nasilno-urnebesni brand hip hopa koji je od njega napravio jednu od poslednjih autentičnih rap zvezda.

Od samog početka Relapsea jasno je da se naslov ne odnosi isključivo na Eminemovu obnovljenu ljubav prema lekovima za smirenje, već i  na povratak njegovom Slim Shady alter-egu, pomalo zapostavljenom na poslednja dva albuma.

Prateći izreku da ono što nije pokvareno ne treba ni popravljati, Eminem se pridržava formula sa prethodnih albuma, pa nas tako na početku odmah dočekuje ubilačka fantazija 3a.m., praćena  još jednom posvetom Debby Mathers My Mom u kojoj nam Eminem ponovo objašnjava ko je kriv što je tako lud, kao da niko nikad nije čuo Cleaning out my Closet .

Na to se nadovezuje Insane, u kojoj Marshal iako u punom Slim Shady zanosu ostavlja utisak usiljenosti koje do sada tako obožavane slike iz Eminemovog života čini dosadnim.

Takođe ne treba zanemariti da je Dr. Dre producirao ili ko-producirao kompletan album, što je prvi put da je tako nešto uradio za drugog izvođača još od Snoopovog Doggystyla. Ipak, za razliku od pomenutog klasika, rezultati na Relapseu su poprilično razočaravajući.

Pogotovo na sredini albuma i osrednjoj produkciji pesama Hello, Same Song & Dance i Medicine Ball, koje su od  potpune bezvrednosti spašene jedino Eminemovom neverovatnom tehnikom rimovanja (svakako ne temama koje obrađuju).

Momenti iskupljenja za Drea dolaze u vidu mračne Stay Wide Awake i otrežnjujuće Deja Vu koje obe savršeno odgovaraju Marshalovom raspoloženju. Kao uspele treba izdvojiti i Old Times Sake i Crack a Bottle sa Dr. Dreom i 50 Centom, kao i Bagpipes from Baghdad na kojoj se Eminem ponovo dotiče Mariahe Cary i ostalih žena u svom životu.

Pomenuta Deja Vu je verovatno jedini pravi Eminem momenat na albumu, brutalno iskrena saga o problemu sa drogama i jedina pesma na kojoj se Eminem dotiče Proofove smrti. Korak u istom pravcu predstavlja i Beutiful, iako ni matrica ni refren ne prate  odličan tekst. 

Imajući u vidu da je Eminem jedna od retkih rep zvezda kojin je svoju slavu stekao na lirici koja ne podrazumeva tradicionalnu gangsta-pimp-money-cars estetiku prilično je reazočaravajuće da se posle pet godina vraća sa tako malo toga. 

Iako su naslov i omot albuma mogu u izvesnom smislu shvatiti kao upozorenje, niko nije očekivao 90% priča o ubijanju i drogama... Ostaje nejasno zašto nema više iskrenih  pesama kao što je Deja Vu kojima Eminem može da zahvali na svojem današnjem statusu. Loši delovi nisu tako loši kao što je to bio slučaj na Encoreu, ali nema ni bljesaka genijalnosti kao na Marshal Metthers LP-ju.

Da li je Eminem ipak trebalo da ostane u penziji? U potrazi za odgovorom, ostaje nam da sačekamo decembar i Relapse 2 za konačnu potvrdu.

Povezano:

• Curtain Call, recenzija (2006)

Audio:

• MySpace