Curtain Call

Ne postoji, dakle, organizacija za zaštitu nečega – od homoseksualaca do javne reči – koja ga nije prozvala i napala zbog eksplicitnih tekstova i izjava u kojima nijedna ekstremna tema nije ostavljena po strani. S druge strane, njegovi mnogobrojni fanovi su godinama u kontraofanzivi šaljući protestna pisma organizacijama za zaštitu nečega, ali i vladinim ustanovama.

Kada se danas osvrnemo na Eminemovu karijeru, moguće je jasno otkriti pokazatelje njenog budućeg razvoja: Eminem je debi album Infinite objavio pre ravno 10 godina i odmah bio otpisan kao očajan imitator koji na silu pokušava da se ugura u detroitski hip-hop milje.

Razočaran, ne i obeshrabren, ali svakako dovoljno frustriran, odmah je započeo rad na ključnoj ploči tog perioda, The Slim Shady EP. Odbacio je sve želje da se bilo kome dopadne i uradio materijal samo za sebe. Kako obično biva, desilo se upravo suprotno: ploča je privukla pažnju hip-hop undergrounda, koji je bio iznenađen činjenicom da iza svega stoji vrlo mlad i potpuno nepoznat – belac.

Predstavivši se kao ono što zaista jeste, Eminem je odškrinuo vrata uspeha, koja su se potpuno otvorila tek kad je jedan od najvećih hip-hop izvođača i producenata današnjice Dr. Dre bio oduševljen njegovim DJ nastupom na jednoj od radio-stanica u LA.

Dre je istog trenutka napravio potragu za momkom koji je sa radija emitovao takvo uverenje, energiju, drskost i talenat: pronašao ga je i odmah angažovao za svoju etiketu Aftermath. Kasnije je priznao da mu je kod tog dečka tada najzanimljivija bila boja kože. Ostalo je poznato.

Osim činjenice da Eminem zaista govori stvari za koje misli da će šokirati ljude, jasno je – da se za koji trenutak vratimo unazad – da je za kompletan uspeh valjalo i u pravo vreme biti na pravom mestu.

Naime, u vreme kad su Public Enemy, jedan od najangažovanijih bendova ikada, objavili It Takes a Nation of Millions to Hold Us Back, Eminem je imao 16 godina. Bez imalo želje za naročitim autorskim poređenjima, jasno je da je to bilo idealno doba za lično sagorevanje u plamenu koji se digao sa tom istorijskom pločom.

Kada je 10 godina kasnije i sam počinjao, stigao je praktično tek na zgarišta koja su svojim saharinskom rap-popom podigli MC Hammer i kasnije drugari Willa Smitha. Notorious B.I.G. i 2Pac su se već hladili pod zemljom, a omlitaveli rap je – predvođen likovima kakav je glumac, dizajner i restorandžija Puff Daddy – uveliko njihao svojim androginim telom u bezazlenom, ali ultrakomercijalnom ritmu samozaborava.

Svest, energija, beskompromisnost, žar i kršenje svih pravila u tom trenutku već su predstavljali relikte jednog prohujalog vremena. Slobodan prostor.

Meni najzanimljiviji deo priče o Eminemovom uspehu svakako se tiče fenomena belaca u hip-hopu, rapu i srodnim a u osnovi crnačkim formama savremenog popa. Lično sam se o ovom informisao, neka se poznavaoci njihovog rada ne iznenade, u tekstovima/emisijama Žikića A. & Žikice S.

U Americi ćete, naime, vrlo teško moći da čujete da se muzika koju izvodi belac označava kao r&b. Crnci će, s druge strane, veoma retko dobiti predznak rock ‘n’ rolla, ili čak popa: ono što oni rade označava se isključivo terminima kao što su soul, r&b ili hip-hop.

Pitanje neravnopravnosti crnaca u rock ‘n’ rollu postavlja se još od vremena kad je bilo neophodno da beli izvođač snimi numeru crnog originatora da bi ona postala istinski hit: kroz to su prošli i Chuck Berry, i Little Richard, i mnoštvo drugih.

Zato je sredinom 80-ih samo neupućenima mogla delovati čudno inicijativa nekolicine crnih muzičara kojom je pokrenuta organizacija Black Rock Coalition, sa zadatkom da se bori za prava crnaca u rock ‘n’ rollu. Na čelu tog pokreta nalazio se jedan od tada najperspektivnijih mladih gitarista Vernon Reid, koji će nešto kasnije pokrenuti prvi potpuno afirmisani crnački rock ‘n’ roll sastav Living Colour, a mnogo kasnije, tačnije pre sedam dana, nastupiti u polupraznoj dvorani SKC-a.-

Ukoliko vam njegova mladalačka inicijativa i dalje deluje suvišno ili smešno, pokušajte da nabrojite tri čisto crnačka afrimisana rock ‘n’ rol benda.

Na drugoj strane iste medalje nalazi se beli rap, koji je nijansu sivog izgubio tek kada su se na njegovom čelu našla tri belca iz (ovo je važno) boljih kuća: Beastie Boys. Crno-beli rivalitet između njih i, u to vreme takođe megapopularnih, Run D.M.C. vrlo dugo je davao izjednačene rezultate.

Rap puritanci i ideolozi crnačke kulture nimalo blagonaklono nisu gledali na označavanje Beastie Boysa kao rap sastava, ističući posebno njihovu previše opuštenu, skoro parodičnu varijantu i "prenabudženost". Zato je krajem 90-ih priličnu buru izazvao MTV specijal u kome su Beastie Boys svrstani među najveće inovatore rapa.

Recimo, pitanje je da li bi čak i Run D.M.C. sami uspeli da osvoje onoliki deo terena da nisu snimili čuveni duet Walk This Way sa belim i ideološki nimalo srodnim hard rock sastavom Aerosmith.

S druge strane, dok značajni crni inovatori i reformatori kao što su Rakim, Tribe Called Quest ili De La Soul skoro da i nisu imali odziva među belom populacijom, belci nemaju nikakvih problema da direktno ulaze u rap i izvlače iz toga ogroman publicitet i profit.

Generalni je zaključak da se sve, kao i mnogo puta ranije, svodi na činjenicu da belci čine većinu u Americi, i da je otuda logično da diktiraju uslove i posledice. Tako je bilo i sa Eminemom. Beo i glasan. 50 Cent? Instant za par sezona.

Pred najavljeno povlačenje u gnezdo producenta, a nakon tržišnog uspeha Encore i tri prethodna albuma, jedan od Eminemovih logičnijih poteza svakako je ovo kompilacijsko izdanje.

Što se mene tiče, Curtain Call The Hits mi ne dokazuje ništa osim činjenice da Marshall Mathers jeste čudo od nekoliko hitova. Iako nikad nisam imao razumevanja za estetiku u kojoj se majka (ili bilo ko) kolje motornom testerom (ili bilo čim), Eminemu se ne može osporiti izvesno buntovništvo na izglačanoj američkoj hip-hop sceni.

Međutim, s obzirom da je najmanje polovima pesama iz tog fundusa tek poligon za stilske vežbe i verbalnu akrobatiku, prave razloge kojima se horda fanova vodi u obožavanju Eminema treba tražiti u naizgled komplikovanim (i delom opisanim) tokovima američke/globalne industrije i politike.

Medijski gigant Clear Channel, vlasnik više od 1200 radio stanica u SAD (odnosno svake desete) na kojoj se rap do kraja 90-ih tada puštao u vrlo ograničenim dozama, sa prvim naznakama popularnosti belog repera skreće kurs ka tom žanru. Takva podrška u kombinaciji sa Eminemovim nesumnjivo zanimljivim spojem rapa i teen-popa, a sve uz podršku konstantnih skandala, morala je da rodi globalni uspeh. Pop sapunica 8 Mile sa elementima trilera, drame i romanse kasnije je snimljena kako bi porazila i poslednje nevernike.

Medijska pompa („Will Smith ne mora da psuje kako bi prodao ploču, ali ja moram“) je, dakle, njegovo je najjače oružje. Mate&tate ga se zgražavaju („prestani da slušaš tog majmuna“), klinci potom u antiroditeljskoj pobuni („matorci to ne kapiraju“) počinju da obožavaju njegov samosažaljivi egoizam i bolesnu netoleranciju. Kritikujući ga, strejteški nastrojani kulturno-socijaloški dijetetičari sa udarnih kolumni oficijelne štampe ga pred tim istim klicima („šta priča ovaj čovek, pa meni se to sviđa“) uveliko promovišu. Na taj način Eminem izvlači profit od jednog od osnovnih pravila šou biznisa: degredacija kao nusprodukt donosi dodatnu afirmaciju.

Krug tema (o majci koja ga je izdala, ocu koji ga je silovao, Bushu koji laže...) je do danas ostao toliko uzan da su sumnje o tome gde se njegov bunt pretvara samoparoduju potpuno na mestu: na primer, Eminem mrzi homosekualce, potom pravi duet sa Eltonom Johnom. Taj teški anarhizam (u to nema sumnje) je, međutim, nedovoljno neartikulisan i konkretan, previše puta uštrojen od strane MTV-ijevog „piii“ i činjenice da je i sam Eminem pristajao na tzv. clean izdanja svojih albuma (The Marshall Mathers ima verziju očišćenu od psovki i sličnih izraza), da posle 16. ili 17. rođendana svakog slušaoca postaje bezopasan na isti način na koji se kreveljenje Michaela Moora razlikuje od čvrstine jednog Noma Chomskog („to je kao kad bi Bijelo Dugme poredio sa Lunom“, rekao mi je svojevremeno prijatelj iz Amerike).

Gde je Eminem stigao? Godinu-dve pre nego što je izabrao opraštajuću ploču, saopštio nam je da je za milion dolara usvojio 50 Centa. Na vrhuncu slave Public Enemy su snimali sa thrash-metalcima iz Antraxa. Ovu kompilaciju zatvara Eminemov duet Stan sa Eltonom Johnom. Koliko je dubok ponor između Eltona Johna i Antraxa?