Hard, jazzy, analogno, digitalno, fluidno... Ove pomalo pretenciozne konstrukcije praktično znače da je publika u početku uglavnom otvorenih usta gledala i slušala četvoricu ljudi na bini. Zadivljenost i čudno smeškanje vrlo brzo su se pretvorili u glasno odobravanje i euforiju
Bez obzira na to što sam u prvom trenutku pomislio da je žešća sramota za ovaj grad što gitarista kakav je
Vernon Reid ima na koncertu jedva stotinak ljudi, već posle pola minuta prve pesme na sve sam zaboravio i shvatio da su svi oni koji je trebalo da dođu – već prisutni!
Vernona većina ljudi zna kao člana njujorške black-rock postave
Living Colour (1984-1995). Pomenuta grupa je, osim značajnog istorijskog (nimalo slučajna gostovanja na ranim solo albuma dvojice ključnih Stonesa: Micka –
Primitive Cool, i Keitha –
Talk Is Cheap) i komercijalnog uspeha (debi
Vivid je odmah, zahvaljujući posredovanju Jaggera-poštovaoca, objavljen za Epic), uspela da na relevantan način vrati rock muziku crnoj (i ne samo toj) populaciji.
* * *
Njegovi iščašeni gitarski rifovi i za rock muziku avangardne solo deonice predstavljale su u to vreme malu muzičku revoluciju. Paralelno je bio i vođa pokreta
Black Rock Coalition, čiji je osnovni cilj bio veće učešće crnih muzičara na tadašnjoj rock sceni. Sa jakim jazz backgroundom (učio od jazz gitarista Rodneya Jonesa i Teda Dunbara), izgradio je prepoznatljiv svirački stil koji teško da nekog može ostaviti ravnodušnim. Kao njujorški downtown muzičar svirao je, osim sa Stonesima, i sa sledećim eksperimentalnim grupama i muzičarima: Defunkt, Jackson's Decoding Society, Bill Frisell, John Zorn, Arto Lindsay
, ali i sa zvezdama kao što su Santana, B.B. King, The Ramones, Public Enemy...
Prvi solo album Vernon Reid objavio je 1996. godine, nekoliko meseci nakon što su Living Colour zvanično prestali sa radom. Zanimljivo je da su Mistaken Identity producirali ravnopravno Teo Macero (dugogodišnji saradnik Milesa Davisa) i Prince Paul Houston, jedan od najboljih hip-hop producenata ikada, najzaslužniji za uspeh grupa De La Soul, A Tribe Called Quest, i The GraveDigga's.
Eminentni mladi muzičari i krem njujorškog undergrounda Hank Schroy (bas) i Leon Gruenbaum (keyboards, Samchillian Tip Tip Tip Cheeepeeeee) bili su deo ekipe pratećih muzičara na ovom izdanju. Njima se na narednom albumu Known Unknown pridružio bubnjar Marlon Browden (sarađivao sa Johnom Scofieldom) i tako su nastali Masque.
* * *
Koncert u SKC- u predstavljao je promociju Reidovog trećeg solo albuma Other True Self, odnosno drugog sa pratećom grupom Masque (koja ima novog bubnjara Dona McKenziea). Muziku ove ekscentrične skupine veoma je teško opisati i možda bi bilo najmanje rizično citirati samog Vernona, koji je Masque odredio kao “mesto na kom se susreću rock, jazz, hip-hop i tehnologija“.
Opis zvuči malo stereotipno, ali samo za one koji nisu prisustvovali ovom odličnom koncertu. Za nas koji smo imali privilegiju da sat i po budemo izmešteni na teritoriju na kojoj vladaju polueksperimentalna hard-rock-jazzy gitara, analogno/digitalna koalicija raznih mašina u proizvodnji zvukova i fluidno prilagodljiva ritam sekcija, ovaj opis zvuči kao dobar muzički scenario. Ove pomalo pretenciozne konstrukcije praktično znače da je publika u početku uglavnom otvorenih usta gledala i slušala četvoricu ljudi na bini. Zadivljenost i čudno smeškanje vrlo brzo su se pretvorili u glasno odobravanje i euforiju.
* * *
Neki su prilazili bini u pokušaju da fotografijom zamrznu Vernonovu virtuoznost. Drugima je bio zanimljiv čudni čika koji je na nekom instrumentu nalik tastaturi okačenom oko struka proizvodio razne space zvukove. Nekada bi drugom rukom svirao klavijature, čeprkao po lap-topu ili jednostavno istraživačkim pogledom posmatrao publiku. Bilo je i onih koji su posmatrali koncert držeći visoko podignut mobilni telefon kako bi nekom dragom prijatelju preneli delić trenutne alhemije.
Put kojim nas je Vernonova gitara vodila kroz jazz, rock, reggae, blues, soul, hip-hop... bio je inspirativan i drugačiji. Ne treba ipak zaboraviti značajan udeo i ostalih muzičara. Sjajnog Leona Gruenbauma (čudni čika) koji je svirao na raznim mašinama: između ostalog, i na klavijaturama koje je sam napravio, nazvao ih je samchillian tip tip tip cheeepeeeee. Punoću i kolorit koji je on davao zvuku držala je koherentnim samouverena ritam sekcija (možda na prvi pogled neprimetni, ali svakako odlični basista Hank Schroy i bubnjar Don McKenzie).
* * *
Ostaće upamćene obrade Enjoy the Silence Depeche Modea i Hendixov Red House, a ja zaista neću ni pokušavati da dočaram kako su one zvučale.
Očekujemo da će se promoteri sledeći put malo više potruditi oko reklame i da nećemo dugo čekati da vidimo Vernona po treći put u Srbiji. Tada bi to mogli da budu Yohimbe Brothers, duo koji čine Reid i DJ Logic.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.