Tri kapi ritma

Foto: Stanislav Milojković

Mesto: Brod Povetarac, Beograd
Vreme: Petak, 29. maj 2009.

Eto, morala su da dođu dva benda iz Novog Sada, sa sve grupicom vernih fanova, pa da se u Beogradu čuje malo domaćeg rocka koji će biti zabavan a da ne zvuči kao sprdačina. To, naravno, ne znači da se svi beogradski bendovi dele na filozofe i spadala, ali kada se sudarite s tako poletnom radošću sviranja rock muzike kao malobrojni sinoćni posetioci Povetarca, onda poželite da... pa, možda ne da se preselite u Novi Sad, ali da ovakve goste viđate malo češće.

Šou je otvorila novosadska tinejdž atrakcija Tri Kapljice, koju čini pet glasnih i zdravo besnih devojčica. Šarmantne i kad greše, one sviraju muziku koja njihovu generaciju predstavlja u svetlu o kojem nadrndani sociolozi, koji svaki drugi dan po novinama kukaju kako su nam mladi sve gori, mogu samo da sanjaju. Jer, jeste istina da takvih bendova kod nas ima, ali sinoćnih 30-ak ljudi koji su bili tu da ih čuju (od čega je dobar deo potegao iz Novog Sada) govori da je većina njihovih vršnjaka sinoć ipak produžila do... možda nekog drugog splava?

Čini mi se da Tri Kapljice nisu zbog toga previše zabrinute. One praše to što imaju, a obrada megahita opskurne pop utvare iz devedesetih Energije Snage mi ponestaje govori da imaju snage i da se efektno i duhovito obračunaju s godinama koje se najčešće dovode u vezu sa skakavcima. Mada bi se verovatno slatko nasmejale kad bi pročitale ovo zapažanje...

Iz istog easygoing šinjela dolaze i njihovi sugrađani Slaptrap. Usvirani i usredsređeni, oni ipak odaju utisak benda koji dokazuje da nedostatak pretenzije ne znači nedostatak ambicije. Za bend koji prvi put u Beogradu predstavlja debitantski album, oni su za svaku sledeću ploču i koncert sebi dosta visoko postavili lestvicu.

Surfujući na gitarskom umeću Nikole Trebovca, Slaptrapovci mogu da pevaju i o maminoj supi (Majke mi), da kipte od energije (Ljubavna) ili da nude svoju skromnu kritiku društva (Komentator) i zvučaće jednako zabavno, a uverljivo.

Najžešći zagovornici kalifornikacije Srbije igraju za raju, a ne na rezultat. Ta osobina danas im je prednost, ali bi za koju godinu mogla postati mana ako žele da nastave putem Red Hot Chili Peppersa. Dobro, teško da će i oni jednog dana doći u Inđiju (na pola puta između Novog Sada i Beograda!) i napraviti onakav haos u saobraćaju, ali muzika koju sviraju definitivno može privući mnogo (i to baš mnogo!) više ljudi nego sinoćnih 150 duša u potpalublju Povetarca.

Zato je njihov sinoćni koncert delovao malo neobično: imate mlad i perspektivan bend, publiku koja u derviškom zanosu igra i uglas peva pesme (i to ne samo uz Ja nisam lenj), doba u kojem nikad lakše nije bilo doći do nove publike, a opet... ćorak. Kao čovek koji lako odustane i od jedenja eurokrema ako ne uspe odmah da otvori onu foliju, ne mogu da kažem da bih voleo da sam u koži bendova poput Slaptrapa.

Za uspeh takve muzike (a uspeh nije puko postojanje i sviranje za drugare) potrebni su debeli živci. Srećom, Slaptrapovcima ih izgleda ne fali, a publika će već doći. Možda još traže izlaz iz Inđije.