Manners

Da je Michael Angelakos malo manje razmišljao o BBC-jevom lovu na nove talente, Manners bi sigurno dostigao visine koje je EP Chunk of Change nagovestio, što bi ga automatski svrstalo među najbolje debitantske albume u tekućoj godini. Nakon ovakvog prvenca, njegova kreacija Passion Pit može da ponese titulu ovogodišnjeg MGMT-a, ali svakome ko je imao prilike da čuje pomenuti EP jasno je da je takvo poređenje samo degradacija.

Promenu je lako uočiti grubim poređenjem numere Sleepyhead, jedine preživele s mini izdanja, i ostatka repertoara. S jedne strane nevina i naivna, ali kreativna eksplozija histerije, s druge danas dobro poznat preproducirani indie zvuk s elektro uplivima i kitnjastim sintisajzerima čiju čistoću jedino narušava Michaelov falset.

Tu se krije glavna razlika između onoga što je Manners mogao da postane i realnosti koja je velikim delom posledica okruženja u kome je nastajao.

Chunk of Change je, naime, prvobitno bio zmišljen kao Michaelov poklon devojci za Dan zaljubljenih, i retko ko je mogao da pretpostavi da će ova kolekcija intimnih pesama pridobiti toliku pažnju i da će ovog momka iz masačusetskog Kembridža i njegove prateće muzičare za manje od godinu dana nakon okupljanja pretvoriti u jedne od najatraktivnijih novajlija na sceni.   

Pod teretom u međuvremenu naraslih očekivanja Angelakos je raskinuo s devojkom i počeo da pravi muziku za šire narodne mase, što je njegovu zanimljivu interpretaciju elektronike sastava Hot Chip i Postal Service pretvorilo u šareni synthopop na tragu MGMT-a. Cilj definitivno opravdava sredstvo i Passion Pit se u ovakvoj inkarnaciji, u kojoj daleko više deluje kao pravi bend, uopšte ne snalazi loše, iako više ne zvuči nepredvidljivo i ingeniozno.

Ako se smetne s uma činjenica da će vokal – koji više priliči devojčici koja se nagutala helijuma – odbiti mnoge u startu, može se konstantovati da na Mannersu definitivno ima hitova i da on u celini čak bolje funkcioniše od Oracular Spectaculara, ploče koja se temeljila na efektnim singlovima. Jedini problem je u tome što je najezda MGMT klonova već uveliko u toku i što će ona zato napumpati krizu identiteta koja trenutno trese Passion Pit, koliko god on u idejnom i izvedbenom smislu odskakao od ostatka sledbenika bruklinškog dua.
 
Uspeh, svakako, neće izostati – ogroman broj vedrih udica, drečavih “twee” zvukova, dečijih horova, neskriven plesni potencijal i koketiranje s popom i funkom 80-ih na način koji je danas moderan doprineće globalnom povezivanju s indie omladinom na čijim će se mestima okupljanja The Reeling, To Kingdom Come ili Little Secrets kotirati kao prave himne. 

U okvirima želja i nadanja ljudi i korporacija koji su stali iza Angelakisa, Manners je prilično uspela ploča, ali u širem kontekstu, onom koji uključuje njegove mogućnosti i talenat, dugosvirajuća premijera Passion Pita mogla je biti nešto sasvim posebno, umesto što je odlično sklopljen i izveden skup opštih mesta.

Audio:

• MySpace