Blackout! 2

Taj prvi Blackout! iz 1999. bio je poslednji klasik u kome su učestvovala obojica, i jedan od albuma koji su obeležili kraj decenije u kojoj je hip hop doživeo pravu afirmaciju i ustoličio se kao muzički žanr sa najviše fanova (potrošača). Takođe, ta ploča je obeležila ulazak jedne nove estetske paradigme u rep muziku, paradigme koja je ulicu definisala na drugačiji način u odnosu na način na koji se to činilo u „zlatnom dobu“  (1987-1996). 

Prvi album iz te serije koji je napravio veliki iskorak bio je Jay Z-jev Reasonable Doubt, posle kog igra više nikad nije bila ista. Da se razumemo, geto muzika (rep) je odavno opštila sa više slojeva američkog društva od crne omladine po getima, ali je od pojave g-dina Seana Combsa (nije poznato koji pseudonim fura u ovom momentu, nekad su ga znali kao Puff Daddy) i od uspeha Jay Z-jevog debija, stvari su postale znatno mekše i pitkije, osetljivije na zahteve šireg slušalačkog pojasa.

Tu se Zapadna obala i Dreov G-Funk projekat ne računaju, Njujork je trebao da da odgovor na to pitanje, i to je učinio sa niskom klasičnih albuma repa (Wu Tang, Biggy, Nas, Method Man, Raekwon, Big L...). No, g-din Combs (koji je ruke upleo i u Biggyjev debi) je imao drugačiju (ispeglaniju, finiju, pitkiju) viziju zvuka koji NY treba da gura, dok je prvenac Jay Z sada već najbolji primer devijacije klasičnog “boom-bap” njujorškog zvuka.

Prvi Blackout! je, takođe, bio ustupak tom „tržišnom pritisku“ (koji je počeo da jača tokom druge polovine ’90-ih, da bi početkom narednog veka odneo ubedljivu pobedu), iako je Rolling Stone ocenio da je on „jedan redak izuzetak u eri poluguzih (half-assed) izdanja“. Verovatno i jeste bilo tako, ako se pogleda rep produkcija te 1999. godine.

Ako znamo da je deveta decenija bila u toku, a Method Man i Redman superzvezde Istočne obale, jasno je da je njihov zajednički album morao biti postavljen u kanon klasičnih izdanja, koje je tada bilo sve teže naći. 

Sve teže, jer su se orijentiri i parametri prema kojima se „merila“ autentičnost i jačina jednog albuma ubrzano menjali onako kako je rasla hiperprodukcija i kako su albumi počeli da se zaboravljaju veoma brzo, ako imamo u vidu rok trajanja “klasičnih rep ploča”. Dominantni parametri su postali radio rotacija, emitovanje na mejnstrim medijima, emitovanje na velikim sportskim događajima, pesme "dizajnirane" za kola i za jedno mesec, dva ili tri u klubu.

Većina repera (posebno oni iz Njujorka) koji su svoje ime stvorili ili stvarali kroz "zlatno doba" imali su problema da se naviknu na ove uslove. Ne nužno zato što nisu hteli (naprotiv), već zato što je sve što su radili od recimo ’97. godine naovamo bilo konstantno upoređivano sa njihovim ranijim radovima i za veliki deo rep publike oni su „izdali hardkor“. 

Tako je Method Man ostao sa jednim klasičnim albumom (svojim debijem od pre 15 godina), Redman sa jedva dva, iako je i u njegovom slučaju taj eksplozivni debi referentna tačka. Na ovom tragu, dosta se priča o gubitku identiteta njujorškog repa početkom XXI veka, odnosno o tome kako grad-kolevka rep muzike nije uspeo adekvatno da odgovori na „južnjačku pomamu“ i na prilagodljivost zapadne obale. I to je neoboriva činjenica, Njujork nije uspeo da se izbori za o(p)stanak, sve ono što je definisalo klasični njujorški zvuk je dato u zamenu za udeo u statistikama prodaje. To možda nije naškodilo 50 Centu, ali recimo starijoj postavi nikad nisu prestali da se računaju minusi.

Gde je u celoj toj priči Blackout! 2? U jednoj pomalo šizofrenoj situaciji u kojoj se nalazi rep, ovaj sasvim prosečan mejnstrim album dobija sjajne ocene u svim relevantnim medijima. Očigledno je pomenuta situacija toliko loša da je bolje lagati sebe da su dve legende „pokazale kako se to radi“, nego reći „još jedno bledilo“. Ja ću reći „još jedno bledilo“. Ovo nije ono što će vratiti prave vrednosti na mapu, ovo je još jedan album namenjen za to da se singlovi sa njega vrte 50 dana po klubovima. 

Album počinje tako što nas Redman i Method obaveštavaju da još uvek mogu da idu na turneje i da na koncertima prave dobru atmosferu. Verovatno, momci su znani po svojoj harizmi i to je neosporno. Stvar na koju ljudi, izgleda, otkidaju je I'm Dope Nigga i ako biste čitali recenzije, ispostavilo bi se da odavno nije bilo ovako čvrste stvari i ko zna šta. Ovo potvrđuje tezu da o stanju u hip hopu, usled kog  su ljudi spremni da proglase da je nešto „kidanje“ i „najbolja pesma u prethodnih nekoliko godina“ čim čuju emsijeve koji imaju i malo životnosti na matrici. 

Šta bi onda bilo da su Method i Red isporučili barem 70% onoga što znamo da mogu, šta bi u tom slučaju bilo – pokolj? Zapravo su obojica imali toliko loše albume poslednjih godina da su oko ovoga morali malo da se potrude (recimo Method je osetnije gangsterskije orijentisan), ali očigledno ne puno. Neosporno je da zvuče „gladnije“ nego na prethodnim albumima, ali ovo je i dalje niskoprofilno izdanje koje, povlađujući vladajućim hip hop trendovima, još više potvrđuje providnost savremenog repa. Eto jednog paradoksa. 

Južnjački ritmovi, klepovi, auto-tune pitch modulatori, sintisajzeri – ovde nište ne manjka. Klasičan dokaz koliko nisko u tom smislu može da se ode jeste pesma City Lights, gde jedan živi član UGK-a, Bun B, gostuje, a drugi (Pimp C) biva semplovan iz groba. Naravno, ima loših momenata i manje loših. Ako bi pobrojavao one manje loše, to bi svakako bila 4 Minutes to Lock Down sa omiljenim Wu Tang dvojcem, Raekwonom i Ghostface Killahom. 

Tu je i Rza-in sertifikat - soul sempl sa duvačkom sekcijom i vokalom uhvaćenim u matricu. Mada, i to je malo ispucano, ali šta sad, očigledno smo došli do "daj šta daš". Generalno, pola albuma je južnjačka plastika, pola albuma ima te soul-semplovane bitove, recimo da se ističe ona za Dis iz 4 all my Smokers u kojoj nas Red i Meth upozoravaju da i dalje mogu da popuše više trave nego cela rep scena zajedno, i to na nekoliko različitih načina. 

Za kraj je ostavljeno nešto da ispuni normu mejnstrim rep albuma – ženski gost na jednoj pesmi koja mora da popuni smooth, soft, silky kategoriju. Gđica Melanie Rutherford gostuje u  A Lil Bit, malo r’n’b-ja, malo bounce ritmova, malo baršunastog pevanja, i to je to.

Zahvaljujući opštem rasulu u današnjem repu, ovaj album će se spominjati par meseci. Takođe, obojica legendarnih emsijeva su u prethodnom periodu (čitaj: 10 godina) bili toliko loši da čim su zazvučali iole korektno i kao da je ostalo malo života u njima, odmah se ispostavlja „dostajan naslednik klasika“.

Tri prihvatljive stvari ne čine dobar album, i ovo sigurno neće vratiti Istok na mesto koje mu pripada.

Audio:

• MySpace