(Fiction)
Londonski indie kvintet na drugom albumu stasava u britanski odgovor na Arcade Fire
Petorka iz južnog Londona, danas stacionirana u kreativnoj oazi Brajtonu, do skoro je bila poznata po poletnom indie rocku s himničnim pevanjem koji može da se uporedi s radom njihovih severnih zemljaka The Futureheads i Dogs Die In Hot Cars, ali su na novom albumu prilično izmenili pristup.
Vreme u kome su debitovali im nije išlo na ruku, jer su tada samo u Londonu svakodnevno izbijale nove indie atrakcije koje su medijima donosile jeftinu zabavu u predviđanju ko bi od novog talasa tih bendova, poput Good Shoes, Cajun Dance Party, Mystery Jets ili Larrikin Love, mogao da dostigne visine prethodnika.
The Maccabees se u tim prognozama nisu kotirali kao autsajderi, možda najviše zbog toga što su posedovali šarm i umeće koje ih je izdvajalo u nepreglednoj močvari britanskog post-punk revivala i činilo njihov prvenac Colour It In primamljivim. Iako im se ponekad prebacivalo na prevelikoj skromnosti, momci su znali da napišu dobru pesmu, a da njene udice ne zvuče previše poznato i trivijalno, dok je zamišljeni pripovedač Orlando Weeks svojim pronicljivim tekstovima i izražajnim vokalom bio u stanju da drži pažnju čak i kad braća White zapadnu u krizu.
Za ovu priliku je regrutovan producent Markus Dravs, koji je oblikovao ambiciozni zvuk ploče Neon Bible kanadskih heroja Arcade Fire, a sarađivao je, između ostalog, i s Brianom Enom, Björk i Coldplayom. Njegov angažman je rezultirao suštinskom promenom u načinu komponovanja i tretiranju stila, koji je postao znatno ozbiljniji nego pre dve godine.
Ključna razlika je u pomeranju ka bogatijem i primetno mračnijem izrazu koji u pojedinim trenucima budi asocijacije upravo na Arcade Fire. Ti momenti su naročito osetni u bombastičnim orkestracijama, po kojim frenetičnim strukturama pesama i određenim registrima u kojima Weeks peva.
Ipak, The Maccabees zvuče najubedljivije kada se koriste joydivisionovskim senzibilitetom u svojoj interpretaciji, s vrištećim gitarama i moćnom dinamikom, kao što je to slučaj u sjajnom singlu No Kind Words, apsolutnom vrhuncu ploče u kom se najbolje čuje koliko su sazreli u ovom periodu.
Orlando Weeks nije po svaku cenu zaljubljen u mrak, već je katkad promišljen, katkad euforičan, ali uvek nepopravljiv romantik, koji negativne emocije ume precizno i efektno da dozira.
Wall of Arms pokazuje da su Britanci stasali u ozbiljan sastav kome kritika više neće moći da pripisuje nedostatak ambicije i kratak vek trajanja. Iako momentalno pristupačna, njihova druga ploča dobija na dubini i snazi svakim narednim preslušavanjem, što je karakteristika koja ih udaljava od indie geta, i približava probranom društvu najkvalitetnijih modernih rock bendova na sceni.
Uzimajući u obzir enormnu popularnost pravca i količinu muzičara na sceni, to nije mala stvar.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
deluje... (gost)
| 18.05.2009. 11.15.19
...bezveze.
-
Masha (gost)
| 18.05.2009. 11.29.18
Daleko je od bezveze i ovo je najlosija ocena koju sam videla da su dobili, sto mi nije jasno jer je recenzija skroz pozitivna. Favoriti Love You Better i Can You Give It. Arcade Fire se osecaju, ali samo u startu. I album je bas grower. Topla preporuka od mene.
-
Nikola (gost)
| 18.05.2009. 11.54.41
Veliko iznenadjenje za mene, uz Metric najbolji indie rock album godine! Za klasu bolje od White Lies, Maximo Park, Mando Diao i ostalih overhajpovanih stvari. Bravo za Popboks i zbog ovoga i zbog Metrica!
-
mrvica (gost)
| 18.05.2009. 12.12.50
Ja ne cujem taj sarm i umece po kome se oni izdvajaju u mocvari indie bendova, samo jedna od nebrojenih verzija Arcade Fire. Jedna pesma na albumi je ne dobra, nego savrsena, tako da cu samo nju slusati ubuduce, a vredna je skidanja albuma svakako.. no kind words... steta sto ostatak albuma nije u tom maniru
-
Najbolji indie rock u 2009... (gost)
| 18.05.2009. 12.47.10
...je Dananananaykroyd - Hey Everyone!!!
-
deluje... (gost)
| 18.05.2009. 13.45.12
malo sam jos poslusao i nije mi bas jasno. zvuce slicno kao i vecina grupa danas. nista sto moze da ti promeni svest ili te uzdrma.
-
bas je lepo... (gost)
| 18.05.2009. 15.00.42
...sto ljudi vole da donesu sud pre nego sto cuju i pola albuma. evo ja kazem da su dosadni! ali prvo da ih preslusam...
-
Junior (gost)
| 25.05.2009. 14.37.48
@Nikola: pazi moras da znas da nista nije bolje od maximo parka :)))
a ne znam sto popboks nece da izbaci recenziju Quicken the heart-a
avaj
ja sam zadovoljan ovim albumom skroz, nista vise nisam ocekivao od njih :)) prvi obozavam :D
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.