Semantika, More, Semantika

„Došli raspoloženi Velšani. Piju pivo. Nisu huligani. Sjajni za druženje. ‘Ajde što smo zviždali njihovoj himni, ali pitaju nas sablažnjeno što zviždimo svojoj. Mi im objasnimo kako je to himna zemlje koje više nema i kako se s njom više ne identifikujemo. ’Pa, dobro, što je onda ne promenite’? Šta da im kažeš…“
„Jošte živi šljiva ranka“, oktobar 2003.

Svet intimnih mitologija Zorana Panovića, odnedavno glavnog urednika Danasa, se širi od JNA tetovaža do Matriksa, od Praksisovaca do Bageriste Džoa. Zato je neretko teško snaći se u toj kupusari najrazličitijih pojmova, sumanuto izvedenih zaključaka, teško svarljivih teza… Ali, Panović jasno kaže da u srpskoj medijskoj prašumi postoje (samo) dva načina za dizanje rejtinga: grandovski i insajderski. Ili, najbolje, oba istovremeno.   

Ukoričene kao Holding Srbija (Status/Službeni glasnik, 2008, priredio Slaviša Lekić), ove kolumne bez sumnje mnogo nude, ali još više i traže. Možda čitaoca nekih mirnijih vremena, dokonog i sa smislom za najsitniji detalj, strpljivog za Panovićev apsurd po svaku cenu.

Apsurd u kome se povezuju Goran Bregović i Stane Dolanc, Dragoljub Mićunović i Pesma Evrovizije, Eminemova Loose Yourself i Džejova Lubenica, Vlade Divac, Marti Misterija i SANU, Kraljević Marko i Zdravko Čolić, Karađorđe i Latinka Perović, Milan Gurović i recept za proju (btw, „600 grama kukuruznog belog brašna, 200 grama sira, 4 jajeta, 300 grama kajmaka i tri kašike masti“), Pink Floyd, Benedikt XVI i Hari Poter, Bora Pekić i Džon Mektirnan, kralj Aleksandar i Dženis Džoplin, Trojanci i Srđan Dragojević, Borat, Pankrti, Parni Valjak, Dino Merlin, Sakramento, Inter, Ceca, Veliki brat i Otpor, Saša Ćurčić, Peđa d’Boy, slikar Maki i aforističar Bapsi.

Ali, teško da je drugačije moguće pisati kad se neko odluči za tako izazovan izbor medijske flore i faune. Kako drugačije nego kriptografijom apsurda razjasniti psihološki profil prosečnog srpskog birača i ideološkog kiborga koji je po navici npr. lažni samoupravljač, a u duši npr. lažni četnik? Šta tek reći na pitanje ko su rokeri, a ko narodnjaci? Ili, šta je to levi, a šta desni ekstremizam?

Sve to, naravno, nije slučajnost. Srbija koja zanima Panovića je projekat čiji dizajn podseća na susret Holivuda i loše dej-tajm sapunske opere: problem Srbije pod Holdingom nije nedostatak stila već višak sadržaja, obilje malih i velikih delti. Mediji se pretvaraju u mašine za pravljenje para i histerije, profitirajući nad nacionalnim i sirotinjskim frustracijama, konvertujući prljavi veš jednih u čiste, zdrave evre drugih.

Najbolji eseji su oni u kojim se sa Panovićem-analitičarom udružio nepretenciozni narator, reporter, detaljista gesta: Pečurke pustinjskog peska o military looku „najlepših žena na svetu“ (Beograđanke), Živim da bih zapalio o antipušačkoj kampanji, Papričice i ljubičice („Da su Pepersi odsvirali još samo tri pesme, Goran Ješić bi mogao da javi Tadiću da je stao u red za premijersku fotelju. Ali, jebiga, ovi kurajberi su stali na 75 minuta“), o skupštinskim prenosima kao posebnom domaćem TV žanru, o SMS histeriji kao konkretizaciji onog nezaboravnog zagrebačkog grafita “Slutim seljaštvo”, ili Ti njega jezikom o lepotama jedinstva suprotnosti srpsko-hrvatskog jezika, što je ilustrovano Vjesnikovim (seća li se još ko Nenada Briksija?) prevodima Alana Forda: „Opet snježi, a nema kruha!“...

Ipak, posebno se izdvajaju dve kolumne. Prva je Deponija uspomena iz septembra 2003, duboko intimna priča o Panovićevom dedi (koji „već dugo ore nebeske njive, kao što je orao i ove ovozemaljske“, i koji je „voleo da priča o politici više nego leba da jede“) i njegovoj uspomeni na služenje vojske u Škofjoj Loci (Slovenija je jedino inostranstvo koje je taj čiča video), preko čega se odvija priča o foto-uspomenama koje nas svakodnevno (pa i po vozovima) podsećaju da se ovde nekad živelo spokojnije.

Drugi i verovatno najbolji esej nalazi se na samom kraju knjige: Sanšajn rege iz septembra 2008. O spomenicima Brusu Liju u Mostaru, Rokiju u Žitištu i Marliju u Banatskom Sokolcu. I pored tih počasti, ovi klasici se u našim sredinama i dalje tretiraju kao petparački odušci, dok se istovremeno mistifukje lokalni treš. Ali, vest o polomljenim nunčakama Brusa Lija nedugo posle podizanja spomenika u mostarskom parku Panovića nije uznemirila. Kaže da je legendarni borac time zapravo došao na svoje, da je „osveštan i ovaploćen u svojoj simboličkoj punoći“.

„Obični“ junaci ovih članaka, oni što bi u neka normalnija vremena bili Panovićevi čitaoci, prosto vole kad kaplje. Rijaliti histerije, politički skandali, privatni pornići... Sve u nastavcima, nikada celo i nikada, nikada se ne sme završiti – to je osnovno pravilo. Odgađanje kraja je perpetuum mobile današnjice, genetski određen kod koji garantuje novo sutra, uvodi besmrtnost na mala vrata i čini ovo medijsko društvo velikim, pulsirajućim skupom nekrofila, zombija i tržnih centara.

Ovo odgonetanje Panovićevih namera je, jasno, otkrivanje tople vode. Jer novine su uvek prodavali dobra priča, interesantni likovi i emocionalni krešendo, a najčešće sve to zajedno, nadgrađeno odgovarajućim dizajnom, prilagođeno potrebama vremena - baš poput većine Panovićevih priča. Zato se najveći broj ovih kolumni i na bavi običnim sudbinama, već naslovima koji u svojoj budžetsko-estetskoj preuveličanosti smeraju na pravljenje para i pravljenje trendova (od kojih je gotovo svaki današnji ružan poput Godzile, ali isto tako veoma, veoma velik). I sam Panović piše da „Srbija nema kulturni model, već lunapark u kome svako može naći zabavu za sebe“.