(Anti-)
Dve decenije od izlaska prvog solo albuma veteran američke alternativne muzike obeležava devetim albumom, na kom sumira dosadašnja životna iskustva
Da bi se jedna vrata otvorila, druga se moraju zatvoriti. To bi mogao biti lajtmotiv Mouldove post-Hüsker Dü karijere i opusa. Pomenuta vrata zrelosti kroz koja je sa albumom Life and Times Mould konačno prošao bez sumnje će ostaviti dobar deo poštovalaca u slavnim danima njegove prošlosti (Hüsker Dü plus eventualno prva dva solo albuma i Sugar faza), čega je uostalom i sam svestan, pa kaže kako mu je “zanimljiva grupa ljudi za koju će biti proklet ako uradi bilo šta, osim ako to nije free jazz”.
Svestan, dakle, da se razvoj autora i publike ne kreću uvek u paralelnim i linearnim pravcima, Bob Mould se sa Life and Times nadovezuje na svoj prvi solo album Workbook (1989), koji je nakon traumatičnog razlaza kultnog trija iz Mineapolisa za njegovu karijeru imao isti značaj kao i Lust for Life (1977) za Iggyja Popa.
To znači da je Workbook istovremeno bila ploča dubokog samoispitivanja, ali i zamajac buduće karijere koja u tom trenutku nije delovala nimalo izvesno. No, nakon dve neobične decenije ispunjene delimično konvencionalim Sugar rockom i delimično eksperimentalnim solo potezima, uz otvoreno mirenje sa činjenicom da mu isti pol prija više od suprotnog, Mould podvlači crtu.
Sličnost prvog i novog, devetog albuma je u ispovednom tonu i metodu građenja pesama, što će reći da bi bez Mouldovog pozivanja na Workbook malo ko povezao ove ploče. Nije tome razlog samo odsustvo ritam-sekcije sastava Pere Ubu koja je grču pesama sa debija dala specifičan arty šmek, a koju ovde zamenjuju bubnjar Jon Wurster iz ne tako poznatih alt rock veterana Superchunk i sam Mould koji je odsvirao sve ostalo na albumu.
Glavna razlika između onog davnog heroja i autora ove ploče je u tome što on jednostavno nije više pijani, drogirani i zbunjeni vunderkind američke alternative koji nema pojma šta radi, osim što veruje da je to dobro. Zato će svako ko od Moulda očekuje nove ode ultradepresivnim stanjima na fonu epohalne Too Far Down (Candy Apple Gray, 1986) biti silno razočaran sa I'm Sorry, Baby, But You Can't Stand in My Light Any More, emotivnim krešendom Life and Times.
Ova pesma svojom utemeljenošću u folku još jednom otkriva u kojoj meri je Mouldova karijera zapravo kopča ne toliko na čistotu punk/hc tradicije, koliko nadovezivanje na folk izraz za koji su, u Mouldovom slučaju, sabrana dela Richarda Thompsona adekvatan uzor.
Isto tako, o utemeljenosti u narodnu muziku (u narodnoj muzici) govori i Mouldov ispisnik, polusaborac (ipak su Bad Religion i Hüsker Dü predstavljali dva tek donekle slična stila američkog HC/punka) i kolega iz izdavačke kuće Greg Graffin na svom solidnom Cold as a Clay (Anti-, 2006).
Ono što se od Richarda Thompsona ipak ne može očekivati jeste da peva o „ukusu sinoćnog seksa u ustima, nakon noći alkoholnog ludila“ (Bad Blood Better), kao ni da kida žice u solažama, čime najviše podseti na starog, neurotičnog Moulda čija gitara spuštena do kolena urla o neurozi svakojakih neprilagođenosti.
Ipak, ova kolekcija pesama o “krhkosti ljudskih veza” ne donosi nijedan hit kojim bi Mould proširio teren po kome se kreće, i po tome ona više liči na prošlogodišnji District Line.
Zato je glavno pitanje kako Life and Times, tako i same Mouldove pozicije na današnjoj američkoj sceni zapravo pitanje publike kojoj se obraća (da krv nije voda potvrđuje i utrnulost Grant Hartove karijere). Publika raznih emo stilova jedva da je svesna one gromade osećanja koje je Mould pronosio u vremenu pre Nirvane, što u neku ruku govori i o možda zasluženom zaboravu (ili, optimistički gledano, uspešno obavljenoj misiji) u kome čame remek-dela kakva su Zen Arcade ili Warehouse: Songs and Stories.
Klincima koji čekaju novi album Green Daya njegovo ime teško da išta znači, a publici bastardno-industrijskog pseudopunk rocka na tragu Avril Lavigne ili Pink, čijim produkcionim standardima teži Mouldovo novo čedo, radoznalost je sinonim za mazohizam.
„Spreman sam da izgorim, ali neću“, napisao je svojevremeno Iggy Pop na svom albumu American Caesar (1993). Slična misao važi i za 50-godišnjeg, posedelog i urednog srednjoklasnog intelektualca kakvim se Mould predstavlja danas, dok sa Life and Times rutinski dodaje još jednu ciglu u zidu sopstvene tzv. alt rock legende.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.