(Anti-)
Na novom solo albumu Bob Mould, bivši član američkih garažnih velikana Hüsker Dü i nekadašnji vođa sastava Sugar, uz pratnju pop gitara i elektronike opisuje život u Washington DC-u, odnosno u njegovom predgrađu
Karijera Boba Moulda duga je više od četvrt veka. U danima posle Hüsker Düa konstantno je umekšavao zvuk, što nije poboljšalo komercijalni učinak. Tu i tamo je probao da se bavi nečim drugim, često šokirajući izborom (npr. kraći izlet u elektroniku na albumu Modulate, ili muzika koju je snimao pod pseudonimom LoudBomb).
Na novom solo ostvarenju District Line našlo se ponešto od svega što je Mould dosad snimao – od akustike, preko težih gitarskih komada, do korišćenja raznih efekata i jedne prave plesne electro numere. S druge strane, District Line donosi neobičnu produkciju i ispoliranost zvuka nekarakterističnu za njegove dosadašnje radove.
To je očigledno već u prvoj pesmi Stupid Now, gde nakon melodičnog uvoda na gitari, koji podseća na Sugar, čujemo Mouldov vokal propušten kroz vokoder. To je ista ona sprava koja je omogućila Cher da izvodi vokalne akrobacije u svom velikom hitu Believe, a domaća publika bi mogla da se seti jedne pesme persone poznate kao Knez. Nažalost, upotreba vokodera u Stupid Now više liči na navedene primere nego na numere koje nastaju kad ga koriste sastavi poput Kraftwerka.
Nakon početnog šoka potrebno je dosta savlađivanja da bi se album saslušao bez predrasuda, naročito ukoliko ste očekivali povratak na bučne, brze i osećajne gitarske melodije bendova Hüsker Dü ili Sugar. Međutim, upravo ovakva produkcija, kao i upotreba efekata, daju albumu svežinu i zanimljivost.
Pesme se mogu podeliti na periode iz Mouldove karijere. Return to Dust bi tako mogla da prođe kao pesma Husker Düa, Who Needs to Dream je brz i melodičan pop koji liči na Sugar, psihodelično-plesna Shelter Me podseća da se Mould nije sasvim odrekao pokušaja u electro žanru, dok je poslednja Walls in Time odbačena pesma sa albuma Workbook (1989).
Na DL-u se primećuje da je Mould radio na vokalu, tako da pevanje zvuči bolje nego ikada. Daleko od nekadašnjeg mumlanja u donjim oktavama, njegov glas se polako premestio ka višim registrima i mnogi pevači bi mogli da mu pozavide na artikulaciji.
Mould i na DL-u govori o međuljudskim odnosima, a najčešće teme su raskid, opraštanje, strepnja, poverenje i potraga za smislom. Prilazi im se iz ugla čoveka u poznim četrdesetim koji je postigao stabilnost. Razumljivo je stoga zašto nema ekstremnih emocionalnih izliva kakvih je bilo u prošlosti. Oseća se psihološka stabilnost koja se očitava u skladnoj strukturi kompozicija koja pokazuje autorovu kreativnu zrelost.
DL je kvalitetan i hrabar gitarski pop album. Ukoliko mu posvetite pažnju i priđete mu bez predrasuda, sigurno će vas nagraditi slojevitošću i zrelošću.
Audio:
Video:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.