Otvaranje biblioteke

Zoran Živković je jedan od trenutno najprevođenijih srpskih pisaca, a među piscima fantastike svakako najuspešniji u osvajanju domaće i inostrane čitalačke pažnje. Biblioteka, prvi put štampana 2002. godine, spada u njegova najznačajnija dela. U pitanju je takozvani roman mozaik, što je prozna struktura kojom Živković najuspešnije vlada. Biblioteka, poput Koraka kroz maglu i Neobičnih susreta, sačinjena je od fragmenata koji nisu strogo povezani, ali zajedno ipak čine kompaktnu celinu. Ovde ih ima šest.

Jedna od čestih tema Živkovićeve književnosti je – književnost. Celine iz kojih je načinjena Biblioteka bave se na različit način knjigama, čitaocima, piscima, pisanjem... U prvom fragmentu, pod nazivom Virtuelna biblioteka, pisac zatiče čudnu internet publikaciju na kojoj nalazi celokupnu svoju bibliografiju, dopunjenu delima koja još nije napisao.

Junak Kućne biblioteke simbolično predstavlja čoveka koji svoj život ispunjava književnošću, dok u njemu ne ostane mesta ni za šta drugo. Noćna biblioteka poručuje da su biblioteke mesta gde možemo upoznati sebe, sagledati svoje postojanje i shvatiti da okolnom svetu nije sasvim nepoznato ono što se u nama zbiva. Paklena biblioteka je zanimljiva vizija pakla, koja govori o položaju koji knjige danas imaju u svetu (tema obrađena i u romanu Knjiga). Najmanja biblioteka bavi se nastankom književnog dela, dok poslednja celina, Otmena biblioteka, nastoji da poveže sve prethodne.

Živkovićev stil pažljivo je izbrušen i pitak, a najjače oružje kojim barata je oneobičenost situacija u kojima se protagonisti nalaze. Specifičnost njegove proze, koja u Biblioteci naročito dolazi do izražaja, jeste i vremenska i prostorna izmeštenost. On se pretežno bavi vanvremenskim pitanjima vezanim za nastanak književnog dela, odnosom između dela i stvaraoca, dela i čitaca, kao i sudbinom i ulogom književnosti.

Međutim, ta izmeštenost i težnja ka univerzalnosti povremeno klize u potpunu neutralnost i uopštenost, i to je ono što bi u Živkovićevim spisima moglo da zasmeta čitaocu. Pisac u njegovim delima mogao bi da bude bilo koji pisac, koji piše o bilo čemu. Kada autor pronađe svoja buduća dela u Virtuelnoj biblioteci, on ni ne pogleda šta se u njima nalazi, ne saznaje u njima ništa o budućnosti, kao što nam autor ne otkriva ništa o njegovom sadašnjem životu, osim da je napisao nekoliko osrednje zapaženih knjiga.

Kada čitalac u Noćnoj biblioteci pronađe knjigu o sebi (doduše, tek u nastajanju), mi ne saznajemo koje ga to istine u njoj najviše potresaju – on bi mogao biti bilo koji ljubitelj knjige, sa bilo kakvom životnom pričom. Živković nam ne otkriva ni koja su zlodela zbog kojih njegov junak dospeva u Paklenu biblioteku, niti kakva će prozna dela pisac iz Najmanje biblioteke naći u čarobnoj knjizi.

Živkovića tkanje ličnih povesti, sa isticanjem detalja i posebnosti, uopšte i ne zanima. On želi samo da meditira nad samom pojavom knjige, pisca i književnosti i njihovim vanvremenskim, metafizičkim postojanjem u svetu. Na probleme današnjice osvrće se tek povremeno i samo ovlaš, a čak i onda poruke na neki način vezuje za literaturu.

Često upoređivana sa delima Borhesa zbog intertekstualnosti, kao i sa filmovima Dejvida Linča zbog povremeno bizarne atmosfere, proza Zorana Živkovića, pa tako i Biblioteka kao dobar uzorak, vredna je pažnje svakog ljubitelja fantastike i dobre književnosti, uprkos tome što ume da sklizne u suvoparnost.