Reflections

„A onda, stižu oni! I to direktno sa prvog mesta top-lista u celom svetu. Grupa Holis! Božanstva su među nama! Obučeni u šarene, maštovite, crne dezene delovali su potpuno nestvarno. Grem Neš, ritam gitarista i prateći pevač, je bio u nekoj šarenoj kombinaciji haljine i tunike duge do zemlje, a na nogama opanci šiljkani! Posle sam čuo da ih je tog dana kupio u jednoj od prodavnica beogradske Narodne radinosti.“

…

„Odosmo posle tog koncerta svi, onako čoporativno, u diskoteku koja nam je bila zamena za Euridiku. I tako, reč po reč, uz piće i ostalo, krenusmo u diskusiju, iznoseći tek stečene utiske, kritike…Nešto kasnije, pogledam preko ramena i vidim – i oni došli! Holisi kod nas u diskoteci!…Alan (Klark) je bio druga priča. Inteligentan, dobro informisan i elokventan, spremno je razgovarao sa nama, bez kurtoazije, postavljajući pitanja i dajući odgovore na sve što nas je interesovalo. Između ostalog, rekao nam je bez ustezanja da je ovo poslednja turneja Grema Neša i da će on, verovatno, ostati u Americi, jer ima ponudu koju ne može da odbije. Kasnije će se ispostaviti da su ga u stvari zvali Stiven Stils i Dejvid Krozbi da im se pridruži u formiranju tria Krozbi, Stils i Neš, kojima se onda prišljamčio i Nil Jang.“

(Godine na 6, V.J.Džet, Laguna, 2008.)

Događaj opisan u šarmantnim Džetovim memoarima desio se neposredno pred formiranje gorepomenute arhetipske super grupe. I zato, odmah na početku, jedna kraća digresija, čiji će značaj  u kontekstu rekapitulacije koju je za svoj 67. rođendan priredio Graham Nash, biti nešto kasnije jasan.

Naime, jedna od osnovnih razlika rok grupe od drugih vidova ljudskog udruživanja je u paradoksalnoj poziciji njenih članova. Biti član rok grupe znači moći ispoljiti svoju individualnost isključivo u grupi! To jest, Lennon ne bi bio to što je bio bez McCartneyjaa, Jagger bez Richardsa i tako dalje i vice versa. Srazmerno retka pojava super bendova potvrđuje ovo pravilo.

Skup ljudi kakvi su bili i još uvek su CSN&Y predstavlja sudar vulkanskih ambicija koje su se prethodno već materijalizovale, prepoznale i  priznale i koje, u trenutku zajedničkog delovanja predstavljaju vrhovno telo svetskog rok parlamenta,  zaduženo za činjenje sveta boljim i slobodnijim mestom. Tako, podređivanje svog dokazanog talenta zajedničkom delovanju sa podjednako briljantnim umetnicima je neretko za rezultat imalo muziku i reči napisane sa svešću višom od one koja se sreće kod tzv. običnih rok grupa.

Jedini Englez u ovom uber bendu, Graham Nash, obično je doživljavan kao najmanje bitan deo kvarteta: ne tako psihodelično razbarušen kao Krozbi, bez Stilsove rokerske robustnosti ili Jangove epske emotivnosti, u Nashove pesme često je učitavana poveća količina saharinske prijemčivosti i potom tolerisana kao danak komercijalnosti CSN&Y.

Malo sutra.

Ako se neko raspekmezivao u krunskom psihodelično-političkom manifestu hipi epohe, albumu Déjà Vu, to je nesumnjivo bio Jang sa maestralnom posvetom osećanju bespomoćnosti u Helpless.

U neprekidnom plutanju loptice uticaja po obalama Engleske i USA, Nashov prelazak preko velike bare označio je konačno ustoličavanje savršene mere u harmonijama, aranžmanima, tekstovima u američkom roku. To će ga, uz ljude kakvi su Carole King, James Taylor, Jackson Browne, Eagles upisati u istoriju kao jednog od graditelja tzv. soft roka, koji će kasnije evoluirati u AOR (adult oriented rock), čime se ciljna grupa muzičke industrije i definitivno proširila sa tinejdžera na njihove roditelje.

Umeće pronalaženja zlatnog preseka u pop pesmi koje je Nash savladao kao ključni autor u Hollisima u vreme kad su predstavljali jednog od ozbiljnijih takmaca hit mašini Beatlesa (1967), predstavljeno je sa svega tri pesme na početku Reflections (među kojima je i Carrie Ann, odsvirana onomad u Domu sindikata). Potom sledi niska bisera koje je Nash glačao na magičnim CSN&Y, CSN, C&N ili solo pločama.

Očekivano, najviše prostora posvećeno je zlatnom periodu 1968. – 1980. sa reprezentativnim uzorcima prilagođavanja britanskog hitmejkerskog majstorstva američkoj muzičko – političkoj panorami Niksonovog i Karterovog doba. Bez obzira na uvek prisutna zvocanja o zanemarivanju određenih pesama kad su ovakva izdanja u pitanju, Reflections savršeno ilustruje raspon Nashovog opusa, bez i jednog suštinskog promašaja.

Tu su gotovo sve pesme sa blistavog debija (1971) napisanog mahom nakon raskida sa najvećim pesnikom južnokalifornijskog rok Parnasa Joni Mitchell, kao i  Marrakesh Express, Teach Your Children i Our House, ali i dve nešto manje popularne, a verovatno i najesencijalnije pesme Grahama Nasha. Jedna je To The Last Whale, srceparajuća balada o ubijanju kitova, sa vokalnim introm u čijih minut i nešto Crosby & Nash slažu svoje glasove sa magijom koja će u roku do danas ostati nedostižni ideal.

Druga je Cathedral, muzički i tekstualno fascinantan opis acid tripa u vinčesterskoj katedrali, u kome nakon progledavanja kroz licemerje doživljeno u ovoj crkvi, pesma dostiže katarzičan efekat kad njen autor “poleti” iznad oltara (“and I am high upon the altar”). To su nekad bile teme ploča koje su prodavane u milionskim tiražima, o tempora o mores...

Drugi deo Reflections sadrži koktel pesama sa sve proređenijih solo izdanja, povremenih CSN (&Y) okupljanja (uzgred, jedno od njih bi trebalo tokom ove godine da se materijalizuje u vidu novog studijskog albuma) i duplog albuma koji je sa Crosbyjem Nash objavio pre 5 godina. Podrazumeva se, tu je i nekolicina neobjavljenih numera, od kojih je najzanimljivija demo verzija restla sa Déjà vu, pesma Right Between the Eyes, koja će se koju godinu kasnije pojaviti na koncertnom 4 Way Street, ali ništa od toga bitno ne proširuje savršeno odmereni Nashov estetski credo.

Graham Nash

Krećući se između introspektivno-lirsko-političkih koordinata, Nash je uvek imao na umu staro pravilo “ničega previše, ničega premalo” i za divno čudo, čak i na manje snažnim izdanjima iz poslednjih četrt veka, pesme donose, ako ništa drugo, besprekorno ugodan slušalački doživljaj. Tome u prilog ide i podatak da Reflections predstavlja prvu kompilaciju autora prisutnog na prvoj liniji duže od 40 godina!

Ukratko, presek karijere jednog od četiri člana najvećeg super benda svih vremena adekvatno opisuje samo jedna reč.

A ona, verovatno pogađate, glasi: super.