(Adresa)
U Staklenom zidu Tasić nanovo varira motive odlaska iz zemlje, čeonog sudara sa drugačijim svetom, porodične tragedije i potrebe za svođenjem ličnih računa, i ovaj put superiorno, ali uz upadljivu promenu izraza i uz dodatak jedne od najmučnijih epizoda srpskih 90-ih
Vladimir Tasić zauzima zbilja apartnu poziciju u savremenoj srpskoj književnosti – po vokaciji je matematičar, a osim toga i dugogodišnji stanar prekookeanskih adresa. Ta dvostruka – profesionalna i geografska – udaljenost za posledicu ima relaksiran pristup književnosti, neopterećen esnafskim sektašenjima, sezonskim opsesijama i ovdašnjim (kvazi)estetskim preferencama.
Zato ni najmanje ne čudi što autor mnogonagrađivanih romana Oproštajni dar (2001) i Kiša i hartija (2004) i u Staklenom zidu (Adresa, 2008) pokazuje zadivljujući nivo svežine, čistog spisateljskog umeća, zrelosti i osobenosti izraza, spoj kome na putu ka čitaocima i odličjima ne može zasmetati ni poslovično stidljiv izdavač.
Poput većine kako veštih, tako i neveštih spisatelja, i Tasić kreće od omiljenih tema (ili opsesija). U njegovom slučaju to bi bila izmeštenost iz prvobitnog okruženja (i posledični izgon/ samoizgon iz zvučnog sazvežđa maternjeg jezika), nemogućnost stvarnog bekstva od (tegobnog) porodičnog nasleđa, te potreba da se, kroz unutrašnja svođenja, barem pokuša iskorak iz vlastite klopke.
Sve pobrojano čini i osnovu Staklenog zida, intimistički tihe i hrabro svedene povesti o egzistenciji mladog para na marginama boljeg sveta. Tasić kreće od jednostavne premise o kontemplaciji nad propašću jednog braka izraslog na temeljima dugogodišnje, mladalačke ljubavi da bi se elegantnim, lakim koracima preko priče o potomstvu i brojnih skretanja, u samom finišu stiglo do čvorišta svih čvorišta – još nerazjašnjene smrti novinarke Dade Vujasinović (ovih dana nanovo je otvorena priča o sumnjivim okolnostima njene smrti i brojnim proizvoljnostima u prvobitnoj, krajnje nonšalantnoj istrazi).
Tasić nije senzacionalista, u njegovom pismu ne mogu se naći ni najbleđi tragovi eksploatacijskog žara. Naprotiv, osim istinskog žonglerskog umeća baratanja pipavom građom, autor ima puno takta i pripovedačkog dostojanstva (što je posebno očigledno u poslednjoj četvrtini, koja se i tiče smrti gospođice Vujasinović, gde čitav jedan segment čini citat obdukcionog nalaza, a kojom Tasić rukuje sa zapanjujućom samokontrolom i merom). Sam autor, pak, u kratkom pogovoru tvrdi da ovo nije roman o pogibiji Dade Vujasinović, naglašavajući sledeće: „Ovo je samo roman; roman o nemogućnosti odrastanja“.
Zato se ne samo kao potpuno opravdana, nego i genijalna čini odluka da se za pripovedanje odabere vizura sestre pokojne novinarke. Sestra Vujasinovićeve je i sama životan, punokrvan i pažnje vredan lik – nevoljka iseljenica, požrtvovana majka, spremna da zagazi i u najdublji glib dijaspore, neustrašivi lovac na mreže zakulisnih nepodopština ovdašnjih vlastodržaca i (na prvi pogled) sumanute detalje i koincidencije u vezi sa smrću voljene sestre. Nakon reminiscencija na bezbrižnu SFRJ mladost, Tasić svoju junakinju navodi i prati kroz lavirinte nikad dovršenog ličnog odrastanja i spoznaja stravičnog ustrojstva matice, te „obeščašćene zemlje“.
Takođe u pogovoru Tasić pominje „mračne priveligije autora da izmišlja junake i situacije kako bi knjiga postala književno istinita“. Zato su i bili potrebni izuzetno umeće i krajnje precizni pripovedački zahvati da početna, čini se tipična povest o emotivnom razlazu para, izazvanom i izmenjenim geografsko-kulturološkim uslovnostima, bez iole upadljivih intervencija poteče u pravcu tragedije ogromnog opsega i priče o ludilu na državnom nivou. Vladimir Tasić u tu svrhu potpuno menja izraz, što je posebno odvažan potez, imajući u vidu da mu je upravo pređašnji i doneo toliko hvale i uspeha.
Jezik Staklenog zida je krajnje ekonomičan, na samoj granici škrtosti. Iz rečenice, baš kao i iz cele priče, proterano je sve suvišno. Tu su jedino neimenovani junaci, ti „heroji svojih drama“ – majka koja čezne za sestrom, domovinom i spokojem pređašnje egzistencije, otac koji čezne za propalim brakom i uteklim smislom postojanja, te dečak, intuitivno željan samospoznaje, koji čudnim putanjama dečje igrarije dolazi do biti porodične tragedije.
Stakleni zid, bez preterivanja, predstavlja virtuozno štivo, superiorno saglasje provokativne i rečite sadržine i neosporno savršeno odabranog izraza. To je knjiga izrasla na umešnosti autora i literarnom idealizmu, koji, dalje, parira idealizmu same Vujasinovićeve što refrenski ponavlja: „Preživeli će biti nevini“. A sami znamo koliko je to tačno.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Jaroslav (gost)
| 12.02.2009. 07.52.18
Knjiga koja se mora pročitati. Topla preporuka.
-
srdan andrejević (gost)
| 12.02.2009. 10.28.33
mene je ova kritika bogami zaintersovala...
-
jovke (gost)
| 12.02.2009. 11.27.20
Tasa je car!
-
udbaš (gost)
| 15.02.2009. 13.41.01
Pročitao sam Tasićev roman. Ja nisam neki naročit poznavalac proze, ipak ne mogu da se uzdržim a da ne kažem kako se meni STAKLENI ZID čini kao jedno konfuzno, tanko, delce. Ova priča nije bez potencijala, međutim, sama egzekucija mi deluje amaterski. Stil pripovedanja je lažno sveden. Rečenice jesu ekonomične ali stil po svojoj suštini nije. Jako puno rečenica se izgubi u opisima uživanja u vinu a onda se neke važne stvari prekoče. Čini mi se da je ovaj tekst, u ovoj formi, možda podatan da bude kostur na koji će se nadgraditi zapravo priča, i meso romana, ali da ga Tasić smatra dovršenim delom putpuno neopravdano. Isto tako, struktura u kojoj se ne koriste imena junaka, nego se junaci nazivaju otac i majka, istinski postaje konfuzna pošto i te osobe imaju oca i majku. Iako mi je jasno da je tu Tasić želeo da podvuče kako eto ljudi kada postanu roditelji postaju na neki način drugačiji od onih koji tone postaju, nedopustivo je da, naročito u romanu ovakve svedenosti postoje deonice koje zbunjuju. To je čak i Tasić primetio pa onda poziciju svojih junaka definiše nekim dopunama tipa "otac, koji tad još nije bio otac" i sl. Zatim, zaokruženost priče bazirane na istovremenoj svedenosti rečenice i brojnim digresijama, istinski je upitna. Ne očekujem da mi neko ukucava poentu, ali isto tako, ponekad nije loše opteretiti svoje pisanje smislom. Sličan pristup stvarima imao je Danilo Kiš, ali on je zsiata umeo da jako lepo zaokruži svoje takođe vrlo kompleksne strukture u kojima su se preplitali razni elementi ali svaki bi na kraju zaigrao i dobio smisao. Kad je reč o jeziku kojim je pisan roman, on me takođe zbunjuje. S jedne strane, to jeste priča sveznajućeg pripovedača koji doduše pomera fokus sa jednog na drugog junaka i komentariše njihov unutrašnji život. Međutim, sam jezik je bizaran, ne samo zbog svoje distanciranosti, koja jako podseća na srpski prevod Houellebecqa nego i zbog upotrebe nekih reči koje su, hm, možda prilične junacima, ali ovo nije ich forma, i ne znam zašto se koristi taj jezik. No, priča je nesumnjivo potentna, ta srbofrenija koja se iscrpljuje o opsesiji tajnim službama i zaverama i njihovim uticajem na privatni život i razaranje braka jednog para, zašto ne reći slabića iz SFRJ. Ta zarobljenost SFRJ slabića u vrtlogu sukoba u kome su se sreli ljudi iz nezamislive prošlosti i ljudi iz još neverovatnije sadašnjosti, iz njihove vizure je odlična tema. Ali, Tasić nije uspeo da je savlada. Na kraju sve se pretvara u feljton o smrti Dade Vujasinović, u kome se ne pominju imena iako je ona bila reprezent novinarstva u kome imena nisu bila sakrivena. Sticajem okolnosti, znam ko su neke od osoba o kojima se govori, i nema sumnje da Tasić pokušava da bude dokumentaran u toj deonici. Tim pre je besmisleno da njegov roman bude manje hrabar od žrtve o kojoj govori i čija je smrt valjda postala jednim od temelja slobode u našem javnom govoru.
-
zoe (gost)
| 09.11.2009. 14.31.58
Odlicna knjiga! Preporucujem i "Oprostajni dar" koji je takodje odlican!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.