Sepultura je konačno bila i u Srbiji, u polovičnom sastavu ali sa puno dobre volje
Mesto: SKC, Beograd
Vreme: Ponedeljak, 9. februar 2009.
Organizacija: Odličan Hrčak
Da su nam tamo negde, devedesetdruge-treće u dva dana u Beogradu svirali Sepultura pa Iron Maiden, verovatno bismo umrli od sreće. No, Sepultura je do nas sticajem okolnosti stigla najmanje sa 15 godina zakašnjenja. Otkada su na albumu Chaos AD svoj kompjuterski precizni, sprinterski, napredni deathrash zamenili groove metalom, tribalnim ritmovima i wah-wah pedalama, Andreas Kisser i ekipa nisu napravili značajniji pomak u svom izrazu.
Usput su pogubili i braću Cavalera, izdali nekoliko skoro istovetnih albuma i, na poslednja dva, konceptualna, se dokazali kao metalci-intelektualci. Pre tri godine na tapetu je bio Dante Alighieri i Božanstvena Komedija, a sada su na redu Anthony Burgess i njegova Paklena Pomorandža.
U solidno posećen SKC smo ušli taman da uhvatimo poslednje dve pesme austrijskog sastava The Sorrow. Činjenica da niko živi nije znao da nam kaže njihovo ime i da bend uživo zvuči kao solidan tribjut Sepulturi govori dovoljno.
Pred nastup zvezda večeri, sala je već bila impresivno popunjena i kada su se svetla ugasila shvatili smo da, možda prvi put u našem životu, jedan koncert počinje na vreme. Sve čestitke organizatorima.
Nevolje sa konceptualnim albumima su u tome što kada na koncertu svirate samo neke pesme koje se na njemu nalaze, one tako izvađene iz konteksta gube svrhu. Sepultura u stvarnosti nema ovaj problem jer većina njihovih pesama iz poslednje decenije zvuči isto. Ipak, za otvaranje koncerta odabrana je reprezentativna trojka sa početka albuma - Moloko Mesto, Filthy Rot i What I Do su odlične pesme u kojima je odnos generičkih Sepultura momenata i promišljenih novih začina taman kako treba.
Pomaže i što je zvuk bio vrlo dobar. Bas gitara Paola Juniora u nekim momentima trese zemlju ispod nas, Dolabellini bubnjevi tuku pravo među rogove, a Kisser svojom gitarom i arsenalom pedala izaziva požare na sve strane. Impresivna figura Derricka Greena je poseban vizuelni ugođaj. Zvučno, Green nikada ne odmiče predaleko od mustre koju mu je u amanet ostavio Max Cavalera, iako nam oči bez prestanka govore da će ovaj crni baja sa pletenicama svakog časa udariti u rege...
Sledećih pola sata rezervisano je za koktel novijih pesama i sva ta wah-wah zavijanja i plesni ritmovi se pretapaju u jednu ogromnu metapesmu gneva i energije, suviše snažnu da bi se ignorisala, suviše istu da bi nas zaista ponela. Spas stiže baš kada je najpotrebnije: Dead Embryonic Cells podseća na vreme kada je videti Sepulturu na televiziji u sred dana nešto značilo. Escape to the Void je mahnito brz izlet u daleku prošlost. Onda ide još malo novijih pesama, pa zatim triling aduta. Troops of Doom, Mass Hypnosis i Inner Self čine da se i najhladnija srca otope. Pogotovo ova poslednja, sa svojim srednjoškolski iskrenim, potresnim tekstom izaziva jake emocije.
Kada Refuse/Resist i Territory podsete na originalni groove virus kojim je ovaj bend pokazao da ne želi da zauvek ostane samo death metal atrakcija iz Brazila i da kad govore o sebi, govore i o nama, nastaje apsolutni lom i sve je skoro kao da vreme nije ni prošlo. Strahovita Arise zatvara oficijelni deo koncerta nemilosrdno, nezaustavljivo, brže nego što smo je upamtili.
Naravno, na bis dobijamo još groovea i, razume se, za kraju ide Roots Bloody Roots, koga Andreas svira u Zvezdinom dresu. Ispoštovali su i oni nas i mi njih i razilazimo se sa osmesima na licima.
Da su došli pre petnaest godina, Kisser, Paolo i Cavalere bi nam održali lekciju o budućnosti. Sinoć je ovo ipak bio samo katalog izložbe o jednoj istoriji muzike. Čuli smo i ikoničke zvuke Sepulture i odjeke uzora poput Discharge, Celtic Frost ili Godflesh. Urlali smo i skakali uz bend koji je u najboljem slučaju samo veoma, veoma dobar surogat, surogat koji sebe svakim novim albumom pokušava da ubedi da ide napred, dok stoji u mestu već deceniju.
Sinoć je, uz buku, bes i čistu zvučnu energiju i to bilo sasvim dovoljno.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari