Laku noć, deco, ili pričam ti priču

Originalni naziv: Bedtime Stories
Scenario: Matt Lopez, Tim Herlihy
Uloge: Adam Sandler, Keri Russell, Guy Pearce, Russell Brand, Richard Griffiths, Teresa Palmer, Lucy Lawless, Courteney Cox
Žanr: bajka
Trajanje: 95 minuta
Proizvodnja: SAD, 2008.

Od samog početka Priče za laku noć izgledale su kao čist zicer. Ovaj film došao je na red u sjajnom trenutku i za samog Sandlera i za reditelja Adama Shankmana. Zvanično mereno, Sandler je posle Willa Smitha najisplativija filmska zvezda pa se box-office uspesi nekako i podrazumevaju. Prošle godine trijumfovao je reskirajući sa Ne kači se sa Zohanom, politički nekorektnom komedijom u kojoj prvi put napušta oprobani kostim opuštenog i šarmantnog WASP-ovca i zalazi na teren autoreferentnih etničkih (jevrejskih) tema.

Na drugoj strani, reditelj  Shankman, dugogodišnji koreograf s reputacijom, probio se u višu ligu novim viđenjem Laka za kosu, prvi put u karijeri pobravši pohvalne prikaze. Tome treba dodati da su Priče za laku noć ponuđene u sezoni bez novih nastavaka Harryja Pottera, Narnije i sličnih fantasy naslova-mamipara za najmlađe.

Za razliku od glumačkog postupka u Zohanu, Sandler u Pričima za laku noć ne poseže za dodatnim izmaštavanjem vlastite pojave. On je ponovo dobrica, smotanko zlatnog srca i vrcavog humora, „everyday Joe“ svima drag i vazda na margini. Uloga majstora koji sanja o tome da postane upravnik hotela u potpunosti je krojena po meri glavnog glumca. Time je oslobođen prostor za dalekosežnije i neophodne intervencije u ostatku priče.

Majstoru dopada da tokom četiri noći čuva sestrinu decu, a gde su deca, tu su i priče za laku noć. Sandlerov lik u hodu smišlja način na koji će zaokupiti pažnju nepovoljne publike, naknadno primećujući da se njegove priče dosta brzo obistine u stvarnosti.

Najzanimljiviji i najvredniji aspekt Priča jeste povratak suštinskoj naraciji i svesti da je film prvenstveno umetnost pričanja priče. Kroz četiri dela o različitim junacima (srednjovekovni vitez, neustrašivi kauboj s Divljeg zapada, odvažni gladijator iz rimske ere, intergalaktički ratnik bez straha i mane), za četiri noći Sandler pruža instant-utehu otuđenim sestrićima, a projektuje i sopstvene želje i inhibicije izmeštajući ih u srećniji i smisleniji svet – svet priče. Taj izmaštani ali čak ne ni sasvim ušećereni svet dostižan je kroz slobodu pripovedanja, kreativnost i dobronamernost.

Shankmanovo rediteljsko umeće očitava se u mudrosti da još u startu precizno postavljenu priču ne opterećuje napadnim korekcijama i intervencijama. U skladu sa povratkom čarima starovremenskog pripovedanja, autorski revizionizam ogleda se i u krajnjem rezultatu – Priče za laku noć nude čistu, ideologijom neopterećenu zabavu, kao i priliku da bezbedno navijamo za glavnog junaka, iako je jasno da mu sleduje srećan kraj.