(Modular/Universal/Multimedia)
Australijski trio na drugom albumu pokazuje da nikakav new rave ne može da smeni pop kao unirvezalnu plesnu formu
Iako u prvi mah mogu da deluju kao deo ultraeksploatisanog new rave miljea, momci koji pod imenom Cut Copy stvaraju prijemčive melodije zapravo predstavljaju njegovu suštinsku suprotnost. Dok Klaxons i njihovi sledbenici deformišu pop čineći ga šljaštećim i drečavim, trio iz Melburna ga sličnim metodama pročišćuje i dovodi do kristalnog stanja.
Razlozi zbog kojih ih i slušaoci i kritičari često trpaju u isti dance-punk koš sa već istrošenim new raverima (od kojih je, ironično, retko ko uspeo da objavi više od jednog albuma) mogu se najpre tražiti u obitavanju u prostranstvima postpunk zvuka. Australijanci, međutim, u svom nostalgisanju daju prednost sintisajzerima u odnosu na gitaru, po čemu bi se pre mogli povezati sa etiketom DFA i sastavima Hot Chip, LCD Soundsystem ili Hercules & Love Affair.
Ovu vezu potvrđuje suvlasnik pomenutog uticajnog izdavača Tim Goldsworthy, čiji je producentski rad na ovoj ploči u velikoj meri pomogao „kengurima“ u izgradnji identiteta koji je na debiju bio u početnoj fazi formiranja.
Dok su na prvencu Bright Like Neon Love (2004) tada neiskusni vunderkindi upijali uticaje sa svih strana, ne vodeći previše računa o autentičnosti, ovog puta su na potpuno inovativan način interpretirali svoj preovlađujući izvor inspiracije – synth pop 80-ih na tragu radova grupa The Human League i Pet Shop Boys i disco-house zvuk inkarniran u radu francuskih heroja Daft Punk.
Plesni pop koji reformisani Cut Copy danas demonstrira dovoljno je neposredan i uzbudljiv da vuče na podijum, ali u isto vreme tako inteligentno sklopljen da u sekundi može postati bezgranično ličan. Iz anatomije pesama izvire neskrivena vedrina koja ih u isto vreme čini zabavnim, prijatnim i neodoljivim. Ipak, ključni detalj zbog koga In Ghost Colours ubedljivo funkcioniše leži u snažnom kreativnom zamahu koji se manifestuje kroz bogatstvo ideja i njihov nesmanjen intenzitet.
Hearts on Fire
Lights & Music i Hearts On Fire su ultimativni hitovi u poređenju s kojima veći deo prošlogodišnje dance-pop produkcije deluje moćno poput naše ratne mornarice. To ne znači da su Australijanci inferiorni ni u bilo kojoj drugoj formi kojoj na momente pribegavaju (makar ona zahvatala shoegaze i klasičan indie rock), ali ni da njihov besprekorni pop izraz kapitulira pred najezdom eklektike.
Muzički vremeplovi su previše dugo u modi da bi se moglo očekivati da album obavijen gustom retro-aurom može da iznenadi i zvuči apsolutno sveže. No, putovanje na koje su se Dan Whitford, Tim Hoey i Mitchell Dean Scott odlučili ne pripada samo prošlosti. Naoružana ushićenim notama i euforičnim uspomenama, njihova potraga je pre svega moderan tonski zapis koji će tek steći punu afirmaciju.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari