45:33

Vođa LCD Soundsystema James Murphy je čovek sa jednom od najvećih kolekcija ploča na svetu, ali je niz godina imao problema da proizvede sopstvenu. Pošto se istoimeni debi album pojavio čak tri godine posle prvog singla Losing My Edge, on je i ostao kao neka vrsta kolekcije dotadašnjih singlova vlasnika uticajne etikete DFA. Svojoj konfuznoj diskografiji u kojoj je jedino ovogodišnji Sound Of Silver regularan album, Murphy je pridodao i projekat nazvan po minutaži prosečnog albuma namenjenog radnji koja za njega, bar sudeći prema izgledu, deluje kao nepoznanica – za trčanje.

Do pre godinu dana sve je to bilo dostupno samo u ovom, mp3 formatu, a za svoj novac ste dobijali ogroman fajl s nekolicinom dugačkih pesama u neprestanom miksu od oko 45 minuta. Ne vi, naravno. Nijedan pošten građanin s ovih prostora ne bi plaćao takve stvari, već bi pozajmio iPod od ortaka iz komšiluka, kupio trenerku na kojoj piše Najk i maznuo album s nekog besplatnog p2p sajta.

Sam fizički album (s tri nove pesme, uključujući i remiks North American Scum) daleko je duži od optimalnih 45 minuta, a pitanje za nas je koliko je isključivo mp3 album zapravo album? Moram da priznam da je bilo koji od albuma Underworlda daleko bolje štivo za džogiranje (provereno), i u smislu držanja tempa i u smislu motivacije kad noge počnu da otkazuju.

Ali na stranu upotrebna vrednost, album 45:33 je uzbudljiv niz elektronskih pesama s uticajima koji dosežu i do 30 godina unazad. Putovanje kreće laganim zagrevanjem i nadovezuje se na čikaški house garage zvuk od pre cirka 20 godina, s lajt-motiv rečenicom “Shame on you”; nečim čime Murphy možda i sam sebi čisti savest od zalaska u korporativno sponzorstvo za svoj album.

Posle zagrevanja u maniru starih house majstora poput Frankiea Knucklesa i Larryja Levana, album se nadovezuje na hipnotišuću melodiju koja zvuči kao izgubljeni dragulj benda The Human League, a zapravo je instrumentalni embrion novog singla Someone Great. Paralelno s minutažom, ritam se ubrzava preko desetominutne funk numere, da bi kulminirao u dance rock numeri s brzom bas linijom sličnom onoj iz pesme Two Tribes od Frankie Goes To Hollywood.

Kada posle ovakvog iskustva usledi chill-out u maniru The Orb ili ranih The KLF, jasno je da je Murphy najduže u životu trčao za autobusom, ali, s druge strane, ovo je odlična završnica dobre elektronske vožnje i možda najbolji dokaz da je ovakav download projekat unapred imao odličnu formu (ali i kvalitet) klasičnog albuma koji se sluša od početka do kraja. Razlog više da, kad album ne valja, ne krivimo tehnologiju ili korporacije, već same izvođače.

Video:

• North American Scum