Leaving On A Mayday

U prošlogodišnjoj opštoj pomami za mladim švedskim kantautorkama, u kojoj su na sve strane hvaljene i uzdizane Lykke Li, Annika Norlin (alias Hello Saferide i Säkert!), Frida Hyvönen, Sarah Assbring (alias El Perro Del Mar) ili Britta Persson, pomalo je bila zapostavljena Anna Ternheim, dama s najdužim stažom i najvećim šarmom od svih pobrojanih.  

Kao jedna od retkih Šveđanki za koju se može reći da koliko-toliko može da se nosi sa zaostavštinom po mnogima najveće skandinavske kantautorke 90-ih i danas slabo aktivne Stine Nordenstam, Anna je u ranoj fazi karijere plenila prodornim vokalom, jednostavnim i dirljivim pripovedanjem i odvažnošću da u svoj minimalizam vešto ugradi pregršt različituh uticaja. Sa akustičnom gitarom ona je često bila u stanju da zvuči ubedljivije od čitavog bataljona muzičara, bez obzira na to da li je pribegavala džezu, folku ili alternativnom pop zvuku.        

Ipak, za kritičan treći album Anna je angažovanjem producenta Björna Yttlinga, koji se u ovoj ulozi snalazi znatno bolje nego u matičnom bendu Peter, Bjorn & John, odlučila da promeni delotvornu strategiju. Nateravši je da se smelo prepusti muzici Nine Simone, Boba Marleyja i legendarnog skandinavskog izvođača holandskog porekla Cornelisa Vreeswijka, Björn je uspeo da joj regeneriše inspiraciju i predstavi je u drugačijem svetlu. Još važniju lekciju Anna je dobila na polju spontanosti u kreativnom procesu, gde je naučila da dopusti melodijama i glasu da nesputano tumaraju, spremna da prihvati mogućnost da takav pristup komponovanju u prvi mah stvori privid kako je njen identitet ugrožen.  

Dok novi prilaz funkcioniše u punom sjaju, Šveđanka ispisuje neke od najlepših prošlogodišnjih pop nota alternativnije provenijencije. Dokazi se nalaze u poletnom prvom singlu What Have I Done, numeri No, I Don’t Remember, koja odiše za nju prepoznatljivim sukobom topline i melanholije, i dovitljivoj Let It Rain, u kojoj Anna priziva Kate Bush i u kojoj se najviše oseća Björnov uticaj.

What Have I Done (SVT, Live Eftersnack 2008)

Međutim, da nije sve tako sjajno pokazuju jednostavne, kristalno čiste molske pesme, oslobođene bilo kakvih dizajnerskih smicalica i sporednih efekata. One su ranije bile Annin trejdmark i u njima je njen ogoljeni vokal najviše dolazio do izražaja, ali primenjena metodologija kao da je isisala emocije koje su izvirale iz njih. Zbog toga ovakve numere (Damaged Ones, My Heart Still Beats For You) ovde mogu da zazvuče monotono i mlitavo, što u prošlosti nije bio slučaj.

Ipak, i takva kakva je, Leaving On A Mayday je sasvim dobra ploča, koja bi mogla da predstavlja prilično verovatnu viziju toka kojim bi Anna Ternheim mogla da se kreće u budućnosti. Iako nije ujednačena i razrađena kao prethodnik Separation Road, ona poseduje momente koji je čine dovoljno efektnom, a uz pouke koje će iz ovog iskustva pevačica zasigurno izvći, kockice bi narednog puta mogle u potpunosti da se poklope.

Audio:

• Anna Ternheim MySpace