Stranci u noći

Haruki Murakami, jedan od trenutno najpopularnijih pisaca na svetu, Japanac fasciniran pop kulturom sa engleskog govornog područja, stekao je poslednjih godina veliki broj poštovalaca i u Srbiji, zahvaljujući Geopoetikinim izdanjima.

Murakami je pažnju zaslužio originalnim romanima u kojima se najviše bavio temama ljubavi, sazrevanja i otuđenosti u modernom Japanu. Pri tome nikada (osim u slučaju Norveške šume) nije propustio da zaplet začini fantastičnim i misterioznim detaljima. Murakami lakim potezima jasno portretiše svoje likove a začudna atmosfera njegovih dela ostaje urezana u čitaočevu svest dugo pošto se korice sklope.

Kad padne noć je prevod romana koji je u originalu izdat 2004. godine. Ovog puta Murakami radnju smešta u jednu tokijsku noć, u razdoblje od svega sedam sati (od ponoći do zore). Toliko vremena bilo mu je potrebno da ukrsti puteve pet likova, koje je uklopio u još jednu prepoznatljivu murakamijevsku sliku.

Najdominantija je (pri tome mislim na zastupljenost u delu, a ne osobinu) 19-godišnjakinja Mari, tiha i povučena devojka, kakve smo već imali prilike da srećemo u Murakamijevim delima. Provodeći noć u gradu jer ne želi da se vrati kući, susreće trombonistu Takahašija, školskog druga njene sestre Eri. Zatim zahvaljujući Takahašiju upoznaje i Kaoru, menadžerku hotela za ljubav i nesrećnu kinesku prostitutku koja dobija batine od mušterije i biva ostavljena bez odeće i novca.

Nasilnik, programer Širakava, samo se posredno (preko prostitutke) meša u živote ostalih junaka, dok o Marinoj sestri Eri saznajemo samo iz razgovora o njoj. Pogledom koji nam pisac otvara ka njenoj sobi, saznajemo da je u višednevnom neprekidnom snu.

Zajednička osobina svih pomenutih likova je usamljenost, koju možemo smatrati jednom od glavnih preokupacija ovog romana. Mari, celog života stavljana u drugi plan pored svoje sestre lepotice, što joj narušava samopouzdanje. Sada, kada je Eri u neobjašnjivom (murakamijevskom) snu, ona može samo da se vajka zbog toga što nije uspostavila dublju komunikaciju sa sestrom dok je bila “budna”.

Takahaši je takođe, čudak u očima okoline, mada ostavlja utisak da je, uprkos tome, spokojan. Upravo zahvaljujući toj njegovoj osobini, Mari ga privlači, i on strpljivo i radoznalo radi na tome da što bolje razume povučenu devojku. Programer Širakava većinu vremena provodi na poslu, trudeći se da kući dođe onda kad mu žena i ostali ukućani spavaju. Njegov svet je precizno uređen i deluje savršeno, ali ispod mirne površine prebiva usnulo nasilje, koga Širakava ne želi da bude svestan.

Murakami se pretvara u neutralno svevideće oko iza koga zatim smešta čitaoca („Pred našim očima je grad (…) pretvaramo se u jedinstvenu tačku gledanja. Ili možda bi bolje bilo reći – u voajera”). Ovako naglašava atmosferu otuđenosti i usamljenosti, pa stoga povremeni blesci osećanja deluju toplije nego što stvarno jesu.

Ipak, i kada dolazi do zbližavanja likova, to je samo nakratko i ovlaš. Sve to, u atmosferi snoviđenja, kojom odiše svako Murakamijevo delo, izgleda kao nešto što će sa prvim zracima zore prestati da važi, poput optimističkih planova pijanog čoveka. U zoru, likovi će nastaviti da plivaju u svojoj usamljenosti, da bi se, kada noć ponovo padne, opet okrznuli s nekim drugim ljudima. Verovatno takođe usamljenim...

Povezano:
MURAKAMI: Igraj, igraj, igraj