Mora se predati

Dok se tuširaš iza ponoći u tuđem kupatilu nikad nisi načisto – da li će da ti upadne kašika u med ili sapun u klozetsku šolju. To je zato što ni jedna žena nema isti početak i kraj. One su priče od krvi i mesa i sve govore o doživljajima Karen Sisko. U tim doživljajima pouka zamenjuje i zaplet i rasplet. I lako se pamti. Ide otprilike ovako: žene su rođene za muškarce a muškarci za seks. Oni ne pucaju u metu, već u onog ko metu pridržava.

Možda je to razlog što pokušavaš da budeš makro – ne bi li preobrazio kurvu u smernu ženu koja hoće za džabe, i to ne s tobom. Kada te neko ceni kao biće onda ti pada cena i počinješ da osećaš fluid s pogrešnim delom sebe. I još moraš da popričaš s ozbiljnim alkoholičarem koji te neće saslušati, ali će pitati: "Zašto piješ kad ga ne osećaš?"

Jednom sam se zaljubio u Ukrajinku koja je ordinirala u dvospratnoj kući mog poznanika na ivici Bulevara "Keš end Keri". To se dogodilo dok sam je vodio na abortus i slušao strašne ispovesti iz tajge pune pripitomljenih ljudi koji su se slomili trudeći se da postanu zveri.

Ona nije pripadala ovom svetu, ali je prihvatila igru iz prethodnog – s ciljem da se niko više ne raspituje za njenu budućnost. Za tako nešto moraš da imaš pristup, a ona ga je imala. Znaš da ti neće reći "hvala", ali i da se nikada neće raspitivati o tebi kada je jednom skloniš s ulice. Od one vrste koju bih bez ustručavanja upoznao sa svojim psom ili s momcima iz benda. Ne pamtim da joj je ikada bilo teško da me zamoli da budem malo grublji sa njom. O takvim ženama možeš da čitaš u no-wave magazinima.

Telo joj je bilo fantastično. To sam saznao dve godine kasnije. Ali pre toga, kad se očistila i preuredila, odveo sam je u dečiju sobu, dok je majka mog deteta spavala uz utišani televizor u našoj spavaćoj sobi. Između je bila međusoba – pošto je stan bio oficirski, nije nedostajalo useljivih nusprostorija.

Trudio sam se. Ulazio sam u nju lagano, brižljivo, kao da ulazim usnama i trepavicama. Želeo sam da budem nežan, ali nežnost nije pomazila moju samokontrolu. Pomazila me je na drugom mestu, tamo gde se dodir oseća kao pod lupom, te se ne možeš uzdržati – čak i ako ne držiš toliko do sopstvene muškosti. Nežnost me nije napuštala i bez dvoumljenja sam ga izvadio pre štrcanja. Tako da nije bilo šanse da je i ona svršila. Nikakvu glasinu nisam čuo o tome. Uzdaha i jecaja nije bilo ni u tragovima; televizor u sobi majke moga deteta bio je čujniji.

Oprostila mi je brzo, brže nego što sam ja vodio ljubav. Tek tada mi je opisala sebe: verovatno nismo imali pametnija posla, ili je ona više volela da koristi usta na taj način. Slušao sam je pažljivo iako nisam bio željan istorije. Slušao sam je, i nju i njen internacionalno-oralni akcenat, možda zato što sam pre toga popio ono s onim više puta, a možda zato što imam sto godina i dva godišnja doba – indijansko leto i zlatnu jesen. Jer, da nisam tolikih godina mešao vlahovac s vinjakom, sigurno bih je upitao: "Ko si ti da mi tek tako praštaš?"

Ali, nije bilo tako, nisam je prekidao u kozačkom ispovedanju, niti sam joj se izvinjavao ispražnjenim mudima. Postali smo prijatelji, sa mnom je vežbala nameštanje kondoma, a ja sam joj merio vreme. Vreme moje erekcije prihvatila je kao standard koji je morala da ispuni kako bi napustila suteren dvospratne kuće na ivici Bulevara "Keš end Keri" i otišla u dauntaun s neonskim bankomatima i osvetljenim haustorima.

Pršuta se jede zubima a feferoni jezikom i ko se jednom oljutio, taj će opet da se oljuti. Bez obzira što je jedne noći neka druga, ne manje nepoznata žena poželela da mi stavi hleb na jezik, te me odvela u pekaru za mlade nesaničare. Još me usput terala da gutam vazduh pre disanja, pošto mi se gadilo da pijem vodu na prazno.

Kada sam, posle pijanke u kojoj nisam bio jedini, naručio burek, prodavačica slanog i slatkog peciva nije umela da izračuna koliko je to četvrtina. Premda sam se lepo izražavao u tepsijama. Imao sam utisak da se to i ranije dešavalo. Zato sam se prepustio tuđem vođstvu.

Situacija je bila regularna, bez obzira na to da li na nju gledaš ispod ili iznad pulta za hranu i novac. Auto je imao sirenu, točak gumu, pojas je imao volan, sedišta su imala telo. A na prozoru spavaće sobe bila je učvršćena mreža za komarce. Dotle je sve bilo u redu.

A onda ona počinje da bude svoja i ja moram da joj kažem: "Nemoj da se ljubimo, uzimaš mi votku iz usta." Nisam razumeo šta hoće ni kada me je ubacila u krevet. Onda je rekla da voli "trojku", na šta sam joj skrenuo pažnju da ja ne volim ni trojku, ni trojance. Pa sam uviđavno dodao: "Ajmo kod mog prijatelja." Otišli smo tamo nenajavljeni i nedoterani, i on joj je posle radio spuštačinu a ja sam se uspavao.

Ujutru mi je rekla, dok se oblačila u odeću koju nisam prepoznao onoliko koliko sam prepoznao nju: "Ja sam te pokrila. Tvoj prijatelj nije ni ćebe hteo da stavi preko tebe." Onda sam počeo da pričam o skrivenim vrlinama prijateljstva kako bih joj pomogao u odluci da ode bez pripaljivanja cigarete ispred otškrinutih vrata.

Iako je otišla sama, ne pominjući ni dete ni oca, ubrzo sam shvatio da je prijatelj nestao pre nje – iz sopstvenog, nezaključanog stana. To je trebalo nešto da znači. Ali, nisam se udubljivao u njegovu ključaonicu.

Sutra me zove moj predvidivi prijatelj i pita ganutljivo: "Šta si ti radio s njom? Zašto je onako naglo pošuntavela?"

Ja ga nisam pitao ništa o njegovom noćnom ponašanju koje sam prespavao, nego sam se prozevao celim licem i ispričao mu toplu ljudsku priču o tome kako je lako otići u tri lepe gotike, kada te zabava natera da rastvoriš kombinovani prašak u svoje piće – koje ne možeš da pronađeš ni Gajgerovim brojačem. Ljudi u potrazi za pićem obavezno se mimoiđu više puta pre nego što se upoznaju, sisajući led bez limuna. A to je stanje u kom se začas pobrkaju fizička i verbalna razmena sokova.

"Ništa ja njoj nisam radio", rekao sam. "Mora da je šuntava po prirodi. To mi je promaklo dok sam se rukovao s njenom sisom."

Ali, to je bilo davno, na početku večeri, pre nego što sam preterao s tabasko-sosom u izduženoj čaši votke, i pre nego što me je ubacila u kola i vozila brzinom vetra na kiši. Mogu samo da se prisetim da sam bio upotrebljivo veseo.

Prijatelj me je slušao kao da sluša neki unutrašnji glas, a ne moje pomirljivo mrmljanje. Kad se umorio od poređenja, rekao mi je da je tajna mog uspeha sa ženama-slučajevima u tome što ništa ne pokušavam a teram zezanje na šalu, i elokventan sam i pažljiv, i povrh svega navijam za njih tako da čak i one to mogu da shvate.

Nisam želeo da pobijam prijatelja. Njegovo kazivanje podsetilo me je na još jedan dirljiv nesporazum, kad me je jedna od tih žena pitala da li hoću da je izvedem, a ja joj odgovorio da možemo da izađemo zajedno, ali ako hoće da je izvedem – onda mora da mi da lanac, pa da je vodim gde kaže.

Sasvim je moguće da sve ove žene nisu normalne, a ni ja ne zaostajem za njima u nedostatku razuma, i sve je u redu jer se ne trudimo nešto naročito da budemo takvi. Svi smo u svom lažnom ludilu i stvarno je mnogo fin osećaj kad se otkačiš od ničega.

Život je samo jedan, osim ako ih ima više, ali sve ih treba proživeti. O onome kroz šta si prošao, pripovedaće Mišelinka i Gejša, stepenasto uspinjuće drugarice s očima iskošenim od čudila i bola. Ono što preostane biće neupotrebljiva tajna koju ćeš odneti sa sobom – kad se rastaneš od onog sebe koga nikada nisi imao, mada si mu čitavo vreme uredno pravio društvo.

A do tada, društvo će mi i dalje praviti zapažanja iz malog mozga koja mirišu na sekret i sapun. Sekret je njen, sapun je u njenom kupatilu. Ona ga je birala, kao i sve ostalo čime sam okružen. Pošto mi nije prvi put da se tuširam klečeći na kolenima, pognute glave i otvorenih usta, preporučila mi je da koristim vranilovu travu: ne izaziva zavisnost kao valerijana, a smiruje kao trodon. Ima je samo u jednoj apoteci, ispred raskrsnice na Crvenom Pevcu. Apotekare moraš da osloviš po imenu da bi ti dali tu biljku i rekli kako da barataš s dozama. Trava mora najpre da se stavi u komovicu, u razmeri 1:5, da stoji na toplom petnaest dana, pa tek onda ukapaš kapi u sebe i čekaš. Ono što ti ne kažu jeste da treba malo strpljenja dok nestanu snovi koji te spopadaju u trenucima nesanice...

Ram sa slomljenom slikom. Iako ne propuštam nijednu depresiju, ovo kao da je konačno iskustvo. Nabreklo od plutanja. Traje kao haljina koju joj nikada nisam kupio. Umesto nje, kupovao sam heroje i njihove drugarice. Hteo sam da imamo zajedničkog oca.

Tuširanje zaista može da te upristoji. Čujem klokotavi šum dok se kapljice vode rasprskavaju po meni svom težinom. Slivnik u kadi začepljen je od dlaka i kapriciozna voda raste poput gnjecavog testa u koritu. Osećam se suvo, ali ne brinem zbog toga. Znam da će zavrnuti slavinu kad me pronađe.