Turska u Evropi

Naslov originala: Pandoranin kutusu
Scenario: Selma Kaygusuz
Uloge: Derya Alabora, Ovul Avkiran, Tayfun Bademsoy, Tsilla Chelton
Žanr: drama
Trajanje: 112 min.
Proizvodnja: Turska, Francuska, Nemačka, Belgija

Turska rediteljka Yesim Ustaoglu zanimljiva je ličnost. Rođena je 1960. u mestu blizu granice s Jermenijom, u oblasti s puno pripadnika kurdske manjine. Studirala je arhitekturu i deset godina se njome profesionalno bavila. Vodila je kafić. Bila je udata za slavnog turskog glumca Tayfuna Bademsoya, koji i u Pandorinoj kutiji igra nesrećnog muža najglavnije junakinje od troje glavnih junaka.

Ustaogluova je, kad je odlučila da se bavi filmom, najpre radila kratke filmove s decom. Smatra da je bolje raditi kratke filmove jer je čovek tada relativno slobodan, a kad uđe u velike projekte, novac počinje da ga ograničava.

Uprkos ograničenjima, ova darovita žena i u celovečernjim fimovima lepo je nastavila da komunicira sa svetom, pa su sva njena dela nagrađivana na međunarodnim festivalima. Njeno Putovanje do sunca iz 1999. o prijateljstvu između Turčina i Kurda nagrađeno je u Berlinu Plavim anđelom, mada su se u Turskoj u to nezgodno vreme za takvu temu distributeri ustezali da ga prikazuju, a i kritičari da ga kritikuju.

Nagradu za najbolji evropski scenario na Sundance Film Festivalu 2003. dobio je njen film Čekajući oblake (Vlatko Stefanovski je radio muziku), prikazan i na našem Paliću, gde je odmah stekao poklonike. Pandorina kutija do sada je dobila Zlatnu školjku za režiju i Srebrnu školjku za glumu (Tsilla Chelton) na festivalu u San Sebastijanu. 

U Pandorinoj kutiji veliki turski grad otkriva nam se kao bilo koji velegrad Evrope u kojem ljudi pate od istih patnji, istih nemogućnosti i istih begova. Troje urbanih, odraslih potomaka jedne ruralne starice (malko prestare za to da im bude majka, ali nema veze) bivaju prinuđeni da komuniciraju zbog majke. Rečju, na komunikaciju ih tera ono što braću i sestre obično spaja, a to je isto poreklo. Samo što je, u konkretnom slučaju, poreklo otelotvoreno, pa uz to staro, bolesno od Alchajmerove boleseti i nesposobno da se brine o sebi.

Dve sestre i brat na izvestan način podsećaju na karaktere iz romana Meso i krv Michaela Cunighama. Starija sestra oličenje je odgovornosti više građanske klase, mlađa se iscrpljuje u slobodi emancipacije koju, čini se, nije birala, a brat je neka vrsta relaksiranog, mada neuspešnog i društveno neverifikovanog umetnika. Sve troje zaglavljeni su u svojim pozitivnim osobinama koje ih izjedaju kao da je reč o manama. I ne samo to, već ih te vrline/mane čine i nekomunikativnima, usamljenima, očajnima.

Autorka filma i njena koscenariskinja nam kroz junake govore vrlo lepo i jasno o Turskoj kao savremenoj evropskoj zemlji, kojoj je, ipak, selo i sav nerešeni haos prošlosti nadohvat ruke. U takvoj konstelaciji stvari, ono što je pravilno nije uvek pravilno, sve zavisi od osobe i od trenutka.

Npr. za stariju sestru pavilno je da prestane s ubistvenom i opterećujućom ispravnošću, te da svog sina adolescenta pusti da sam dođe do svojih odgovora i svoje odgovornosti, tj. do svog odnosa prema prošlosti – da je prihvati kao svoju, čak i ako je ne razume, da je možda i zavoli, i da joj, zatim, dozvoli da nestane.

Tek takav i tako pročišćen stanovnik jedne zemlje može da postane zaista kreativan i zaista socijalizovan na neki drugi način od onog koji spada u predrasude koje svet ima o Turskoj, a čini se i Turska o samoj sebi.