The Way I See It

The Way I See It je četvrti album Raphaela Saadiqa (solo karijeri je prethodilo dvodecenijsko kulučenje po projektima kao što su Tony! Toni! Toné! i Lucy Pearl, te mnogobrojnim soundtrackovima). I ponovo se Saadiq iz Kalifornije upušta u igru posvećeničkog redefinisanja muzike na čijoj baštini toliko dugo kuje svoj izraz. Na prethodnim albumima je promenljivim uspehom preispitivao nasleđe gospela, funka i blackexploitation zvuka, a ovaj put se spustio do samog ušća i kolevke – Motowna.

Rezultat te plovidbe je gotovo besprekorna kolekcija upečatljivih soul pesama starovremenskog kroja i produkcijskog tretmana primerenog sadašnjosti. Pre ulaska u detalje i procenu dometa pesama, valja naglasiti da je The Way I See It visokokonceptualni album, urađen s prevashodnom namerom da se do najsitnijih finesa verno rekreiraju note svojstvene davno prohujalom vremenu.

Iako postavljen kao strog koncept (uz jedno, izlišno odstupanje, ali o tome kasnije), album pruža i retko smisleno/izdašno iskustvo i najmanje pola tuceta pesama za dugu konzumaciju i još duži nezaborav. Retro-vibracije ovde nisu tek ukras koji bi album izdvojio iz srodne ponude (Joss Stone, Marc Ronson, Amy Winehouse, Solange...), već počivaju u samoj zamisli i korenu ovog izuzetnog ostvarenja.

Kako bi oživeo magiju davnih dana, Raphael Saadiq je na bauštel pozvao Grega Curtisa i dugogodišnje pregaoce fabrike Motown - Paula Reisera i Jacka Ashforda. Na albumu sa samo jednim iskliznućem i još jednim diskretnim posrtajem teško je izdvojiti najviše domete.

Saadiq bez prenemaganja na samom startu ogoljava svoj viteški naum: The Way I See It otvara Sure Hope You Mean It u nepuna četiri minuta daje pregršt razloga da se ovom albumu zavetujemo na dugu, dugu slušalačku vernost. Već naredna numera 100 Yard Dash, do srži ogoljen delta blues, pokazuje kako visoko postavljeni ciljevi po pitanju konceptualnog ne moraju biti u koliziji s očaravajućom jednostavnošću pesama.

Negde pri sredini albuma ugnezdila se pesma Just One Kiss, duet sa Joss Stone, krhka i elegantna doktorska disertacija na temu nasleđa Barryja Whitea, dodatno uparađena ballroom swingom. Iako zvučno superiorna, ona predstavlja prvi problematičan zahvat na albumu: samo prisustvo ovomilenijumske Joss Stone u neku ruku problematizuje čistotu koncepta koji predstavlja osnovni okvir ovog Saadiqovog albuma.

Kompenzacija stiže u nizu ispoliranih numera (Sometims, Keep Marchin’, Big Easy, Let’s Take a Walk i Oh, Girl s obaveznim falsettom u refrenu) koje se već sada, i to s punim pokrićem, preporučuju za Motown klasike u nekoj budućoj preraspodeli titula. Iako u teškoj konkurenciji, posebno neodoljivim se čine Calling, soul začinjen tex-mex đakonijama, te Never Give You Up, zahvalnica lučonoši Marvinu Gayeu, u kojoj na usnoj harmonici gostuje Stevie Wonder.

Finale obeležava najslabiji deo izdanja, za koji zapravo nije jasno da li je reč o kalkulaciji, previdu, hazarderskom potezu ili nepromišljenosti. Ako je (predivni) glas Joss Stone slušaoce ipak vratio u sadašnjost, gostovanje Jay Z-ja u ponovljenoj i umereno prerađenoj Oh, Girl predstavlja nepotrebno otrežnjenje i buđenje iz zanosnog sna na kom je autor udarnički radio u prethodnih 12 pesama (a što je sugerisano i rešenjem omota).

Uprkos teturanju, The Way I See It je daleko najbolji Saadiqov album, bukvar za one koji se tim putem zapute u budućnosti, te jedan od najcelovitijih žanrovskih albuma godine i dragoceno slušalačko iskustvo posvećenika. Junački poduhvat!