Vinie „Bullet Tooth“ Jones poručuje da su „za promenu potrebna muda“ u uvodnoj numeri trećeg albuma promoterke američkog prodajnog lanca Gap, gde joj je prethodnica bila Sarah Jessica Parker
Hvala,
Vinnie, ali šta ti i Joss zapravo imate da mi kažete? Nažalost, ne mnogo toga. Narednih 13 numera nude formom i sadržajem irelevantnu interpretaciju tradicionalnog soula, mestimično odenutog u moderno hip-hop ruho.
Slušanje ovog albuma je naporno, a razlozi za to su brojni. Pre svega, on počiva na ujednačeno nezanimljivim kompozicijama. Posle desetak slušanja IJS, u stanju sam da uz muku ponovim samo dve melodije – iz numera Girl They Won’t Believe It i Put Your Hands On Me.
Drugi album
Joss Stone je ritmično homogen i protiče pretežno u srednjem tempu. Čak je i na momente zanimljiva produkcija Raphaela Saadiqa (
Tell Me ’Bout It,
Proper Nice), koja oponira džepne Motown simfonije hip-hop ritmovima i funky gitarama, potisnuta dovoljno u drugi plan da ne ruši monotoniju. Zbog toga su numere suviše nalik jedna drugoj, i do kraja albuma mi se čini kao da sve vreme slušam istu pesmu.
Svakako da niko nije očekivao da će mlađana Joss napisati tekstove koji se mogu porediti sa onima koje je pisao mladi Dylan, ali je ipak bilo očekivano da neko ko je prodao preko sedam miliona albuma ima nešto više da saopšti. Marketinška kampanja koja prati ovaj album insistira na promenama, a one se verovatno ogledaju i u navodnoj emancipaciji o kojoj Joss ovde peva.
Naime, ona sada radi ono što svaka odrasla moderna žena čini – ona lovi svog muškarca, ona ga voli (i po nekoliko puta dnevno), pati kad su razdvojeni i onda kad je on ostavi, ali nikada ne umire zbog ljubavi. Ovi tekstovi su bolno trivijalni i beznadežno dosadni.
Jossino najjače oružje je glas. Nažalost, upravo zbog vokalnog potencijala, koji je neosporan, ona najviše i razočarava kad je pevanje u pitanju. Bez obzira na raspon glasa i boju koja podseća na istinske soul dive, Joss ne uspeva da zvuči ubedljivo i iskreno.
Naprotiv, usiljeno naglašavanje i melodramatičnost njenog izvođenja čine da često više podseća na Celine Dion nego na Arethu Franklin.
Stari Rimljani su primetili da promene prijaju („Varitatio delectat“), ali je Arthur Lee u stihovima „You go through changes, it may seem strange / Is this what you're put here for?“ implicirao da promene radi promena nisu suština.
Joss Stone se mora pozabaviti suštinskim promenama na sledećem albumu, ako joj je stalo do bilo kakvog umetničkog kredibiliteta.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.