Bluz je bio u gradu

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: Ponedeljak, 27. oktobar 2008.
Organizacija: Sava centar

Možda Sava centar na prvi pogled ne deluje kao najsrećnija opcija za koncert legendarnog učesnika Woodstocka, ali se ipak pokazao adekvatnim, naročito ako se uzme u obzir upravo veliki broj pripadnika starije generacije (a bilo je poprilično onih koji su po godištu već dostigli starosnu penziju).

Svirka je bila zapaljiva iako je sam ambijent delovao nekako nadrealan i sterilan u odnosu na muzičku eksploziju koja se dešavala na bini.

Koncert je počeo sa 10-ak minuta zakašnjenja, odnosno, za srpske prilike sat vremena pre nego što su mnogi očekivali. Najpre je prateći bend opipao puls publike bluz standardima među kojima je bio i Hideaway. Zvuk nije bio katastrofalan ali se ne bi moglo reći ni da je vrhunski - bas je bio prigušen, dok je gitarista, pojačan i više nego što treba, rutinski odrađivao svoje deonice. Početak nije preterano obećavao.

Nakon devetominutnog instrumentala, na scenu izlazi Mister Winter praćen ovacijama iz publike. Sa druge strane, gitarista pratećeg benda ostavlja svoj crno beli starocaster i odlazi jer je, naravno, suvišan. Ipak je ovo šou jednog od najvećih bluzera svih vremena.

Prva pesma dobija mlak aplauz, ponajviše zbog ozvučenja koje nije na nivou ovog spektakla. Sa Sugar Coated Lovin se sve menja i kreće pravi bluz, teksaški.

Stari lisac svakom pesmom dodatno podiže tenziju. Predah ne bi bio dovoljan ni atletičaru, no čini se da se Johnny ne umara nimalo. Stvarno je čudo da taj sićušni starčić poseduje takvu energiju i magiju u rukama. Posle Boogie Real Low, sledi Ray Charlesova Blackjack u kojoj Johnny maestralno dovodi publiku do vrhunca i prvi put pravi pauzu dužu od pola minuta, čekajući da aplauz i ovacije stanu.

U toj ekstazi drži sve prisutne do kraja koncerta. Putovali smo s Johnnyjem muzičkim vremeplovom od It's All Over Now i Red House, do Johnny Guitar, u kojoj je Johnny prašio takve hard rok rifove (u bluz maniru, naravno) kojih se ne bi postideo ni Jimmy Page!

Bravurozan kraj koncerta. Na poslednjoj pesmi bendu se pridružuje gitarista koji konačno  dobija svojih pet minuta. U tim trenucima je zvučao mnogo bolje i iskrenije nego na početku. Želim da verujem da je to zbog harizme koju Winter nosi samom svojom pojavom na bini.

Bis jeste bio ukalkulisan, u smislu da je unapred pripremljen, ali mislim da čak ni najveći Winterovi fanovi nisu očekivali onako furioznu Mojo Boogie sa slajdom pod kojim je njegov Gipson Firebird vrištao. Kao šlag na tortu, bivamo počašćeni obradom legendarne Dylanove Highway 61 Revisited koja označava kraj bisa.

Beogradska publika ne prestaje da skandira još pet minuta nakon što je bend otišao s bine. Organizator izlazi i izvinjava se u ime Johnnyja koji fizički ne može da izdrži još jedan izlazak na binu.

Ne verujem da mu je to iko od prisutnih zamerio. Svaka čast, majstore!

Povezano:

• Povratak bluzu (1978), Džuboks arhiva
• Galerija fotografija