Trolovi vojvode Stepe

Iako napisan 1997, roman Vi što maštate o sreći na tržištu se pojavio tek pre nekoliko nedelja. Njegov autor je široj publici sasvim nepoznat, i pored toga što je, osim ove knjige, autor dela koja bi zainteresovala većinu fanova fantastike i horora. Usled materijalnih ograničenja ali i Damnjanovićeve neambicioznosti, njegovi romani i zbirke priča su, najčešće u sirovim, nesređenim verzijama, štampani u svega nekoliko desetina primeraka kao specijalna izdanja fanzina Emitor, javnog glasila Kluba ljubitelja fantastike Lazar Komarčić, čiji je urednik dugo bio.

Vi što maštate o sreći se čita u dahu, zahvaljujući pitkom stilu, obilju događaja i originalnoj SF viziji. Damnjanović stvara drugačiju Srbiju (i svet) s početka 20. veka, najviše se usredsređujući na godine Prvog svetskog rata. Ako već na prvim stranicama saznamo da je Ljubin Beograd sačinjen od živih zgrada i da ga, pored ostalih, naseljavaju Indijanci, nimalo ne treba da nas iznenadi to što period 1914-19. protiče u ratu protiv trolova, koji napadaju ljude izvirući iz tla.

Zanimljivost ovog štiva povećava i vešta upotreba istorijskih ličnosti, koja ga na momente približava žanru alternativne istorije. Beograđane pesmom zabavlja Đorđe Marjanović, u ratu o važnim pitanjima s Kraljem raspravlja vojvoda Stepanović, a glavni junak dobija šansu da se upozna i druži s francuskim rediteljem Trifoom i američkim pesnikom Ginzbergom.

Bogatstvo motiva i maštovito osmišljeno okruženje čini čitanje zabavnim, ali utisak donekle kvari osećaj da je pisac mogao više da ponudi – da je mogao da napravi još nekoliko zahvata na svom proznom tkivu. Damnjanović smešta pregršt godina u manje od 200 stranica, i pri tome više puta preskače duže vremenske periode, prepričavši ih u nekoliko rečenica. Na pojedinim mestima ovo je opravdano i funkcioniše dobro, dok na drugim izgleda pomalo traljavo i brzopleto. Zapravo, čitalac stiče utisak da se previše brzo leti kroz vreme, i da bi mu sporija vožnja, s više razgledanja, bila još prijatnija.

Utisak je da bi razrađivanje nekih delova romana dalo šansu pojedinim likovima da se više razmahnu i postanu živopisniji. Ovako, neki od njih ostaju samo u obrisima, mada imaju potencijal da budu zanimljivi. Doduše, razrađivanjem bi se možda stvorile prevelike digresije, budući da i u ovakvom izdanju romana pojedini delovi nisu previše čvrsto povezani s onima koji im prethode i onima koji im slede, naročito u drugom delu, kada glavni junak odlazi u Pariz.

Manjkavosti romana ipak nisu velike i ne narušavaju naročito uživanje. Slikom neizbrušenog dijamanta na korici knjige izdavač je simbolički predstavio karakter Damnjanovićevog stvaralaštva. Iako neizbrušen, njegov sjaj, koji nesumnjivo poseduje, zaslužuje da dođe do čitalaca, makar sada, skoro deceniju posle autorove smrti.