“Svaki sekund svakog našeg koncerta posvećen je našem prijatelju Philu Lynottu”, rekao je sa razoružavajućim osmehom John Sykes, poslavši poljubac ka rasplakanom jesenjem nebu. Tim rečima je razvejana poslednja mrva skeptičnog cinizma, ako je toga i bilo ove kišne oktobarske noći u skoro dupke popunjenoj velikoj sali Doma sindikata
Mesto: Dom sindikata, Beograd
Vreme: Subota, 4. oktobar 2008.
Organizacija: Lupa Promotion i Radio 202
Ima neke neobične simbolike u gostovanju ovakve postave Thin Lizzy u ovom beogradskom prostoru: ispod teškometalne armature ove grupe krila se fragilna poetika crnog dečka iz rasturene porodice sa “working class” socioekonomskim statusom.
Lynottovo fizičko odsustvo je tako učinilo da slavljenje muzike koju je ovaj momak sa ekipom stvarao tokom 15 godina karijere, napravi neprimetan i odgovarajući prelaz sa stadiona kakve su na svom vrhuncu Thin Lizzy punili, u salu koja odiše socrealističkim šmekom.
Međutim, emocije probuđene ove večeri su sve moguće zamerke učinile potpuno nebitnim. Petnaestak minuta posle osam, zvuk sirena najavio je izlazak benda koji započinje set sa Jailbreak. John “baby face” Sykes na pravi način oponaša Lynottov stil pevanja, ista toplina, ista žestina gde je potrebno, crna Gibson gitara delje poznate rifove, a plave lokne na dugoj kosi presijavaju se kao pod plamenom ognjišta hard rock Valhale.
Sa druge strane široke scene, iza koje stoji prepoznatljiv logo benda, nalazi se Scott Gorham. Čovek je još uvek prototip gitarskog heroja sa uber-jebačkim ponašanjem: godine su ostavile traga, ali vitka, gospodska figura, preiskusno kretanje po bini, Fender ukrašen u skladu sa njegovim pantalonama i, pre svega, očuvana tehnika uveravale su prisutne da su svetovi iz bajki mogući.
Hoću reći: posmatranje ova dva majstora u akciji potvrđuje da svako ko nije bar jednom u životu poželeo da bude guitar hero ne zna za kakvu divnu maštariju je sebe uskratio.
Tommy Aldridgea za bubnjevima moguće je opisati kao pećinskog čoveka koji je otkrio utikač za struju, gurnuo prste u njega i pošto mu se kosa podigla na sve strane, seo je za set i krenuo da prazni elektricitet mahnitim sviranjem. Tokom bubnjarskog “let the drummer have some” sola čovek je bacio palice i uleteo u pravi boks meč sa kompletnim bubnjem, pesničeći svaki segment svog instrumenta. Nakon toga, dok su salom odzvanjale ovacije, palicama je formirao krst i držao ga u pravcu publike.
Mlađani basista Francesco DiCosmo je na pravi način shvatio svoju ulogu: svestan da zamenjuje čoveka koga je nemoguće zameniti, svirao je sa kezom od uva do uva Lynottove deonice, kao na pločama, obučen sasvim obično, u farmerke i crnu majicu, bez želje i mogućnosti, svakako, da parira kosmičkoj harizmi Gorham&Sykes tandema.
Petnaest pesama iz bogate zaostavštine, uglavnom sa najpoznatijih albuma iz druge polovine 70-ih, a kojima su nemali autorski doprinos dala obojica gitarista, isporučene su publici tokom narednih 80 minuta sa očekivano perfektno doziranim profesionalizmom i žarom.
Publici, čija se starost kretala od 10 do 60 godina, nije bilo potrebno bilo šta objašnjavati. Svirači lokalnih tribute bendova, dugokosi klinci obučeni u crno, majke sa decom, tzv. pristojan svet, kao i onaj koji se u poređenju sa njim naziva džiberima, usamljeni marginalci, stari, mladi, svi, od početka pa do kraja, aplaudiraju, zvižde u znak odobravanja, ruke su u vazduhu, na Sykesovo “Are you feeling OK?” složno odgovaraju “YEEEE!”.
Pošto smo “pobegli iz zatvora”, “čekali smo alibi” “ne verujući ni jednu reč”, i tako redom do Black Rose kojom je završen nastup. Sykesove i Gorhamove deonice, udvojene ili ne, bez prepreka pronalaze put do svih prisutnih, a ovi to odobravaju.
Jasno je da se radi o gitarskim bogovima iz senke, kao što je i sam Thin Lizzy u ono vreme imao nezaslužen status drugoligaškog hard rock benda, a koji su preživeli Scile i Haribde koje se po pravilu kriju na putevima rok grupe.
Rekreiranje uzbuđenja sa magičnog Live and Dangerous albuma pored osmeha na licima prisutnih, potvrdilo je još jednom da je tzv. classic rock preživeo sve te punk, alternativne, indie i ostale r’n’r revolucije. A to ne bi bilo moguće da u njemu nema univerzalnih vrednosti i podjednako vrednih muzičara koji su to izneli na sopstvenim leđima. Hvala im na tome.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
sudeci po auto... (gost)
| 06.10.2008. 09.13.32
...biografiji producenta Tonija Viscontija - Live and Dangerous je 90% uradjen u studiju, a vazi za jedan od najboljih koncertnih albuma svih vremena.
-
JOHNNY (gost)
| 06.10.2008. 10.18.14
A lepo sam vam rekao !!!Jos samo da su svirali Whiskey in the jair i Rosallie bilo bi bez zamerke.Ali te dve pesme ne sviraju vec godinama pa ni kod nas nije bilo izuzetka.Sve u svemu bilo je OK.
-
dex (gost)
| 06.10.2008. 11.08.47
Rosallie i Massacre su sviralu u Sofiji dan pre Beograda, ne znam sto su nas uskratili za 2 pesme?
-
tomislav zegura (gost)
| 06.10.2008. 12.05.24
Nisam nazalost bio na koncertu , ali sam prosle godine u istom prostoru gledao/slusao Blackmores Night ,koji su takodje pruzili ocaravajuci dvoiposatni nastup, bas divna recenzija i drago mi je sto je pisana sa razumjevanjem i ljubavlju ,jer vrijeme je da se i kod nas ovakva svirka tretira sa postovanjem za razliku od konstantnih dosadasnjih urbanih prenemaganja na temu staromodnosti , nerelevantnosti itd...
Zivio dobar hard n heavy !!!!!!!!
-
Anchy (gost)
| 06.10.2008. 14.30.15
Konacno neko ko dopusta sebi rizik da ga proglase seljakom zbog ovakvog,inace savrsenog,izvestaja sa odlicnog koncerta.
Bravo,Nenade.
-
tomislav zegura (gost)
| 06.10.2008. 20.10.49
Samo jos da citiramo autora : "classic rock preživeo sve te punk, alternativne, indie i ostale r’n’r revolucije. A to ne bi bilo moguće da u njemu nema univerzalnih vrednosti i podjednako vrednih muzičara koji su to izneli na sopstvenim leđima. Hvala im na tome."
Nesto najljepse sto je neko na ovim prostorima napisao o hard rock/heavy muzici kod nas u posljednjih ohoooho godina ....
stvarno sam se odusevio !!!!!!
-
Jovan Ristić (gost)
| 07.10.2008. 16.58.20
Koncert je bio bravurozan, mada su mogli malo da sviraju duže. Svako ima svog neodsviranog favorita - vidim da se svi slažu oko Rosalie - a ja bih se, recimo, oduševio da su na drugi bis odsvirali Killer On The Loose i Whisky In The Jar. A mogao bi da prođe i The Sun Goes Down, samo što u bendu više ne svira klavijaturista Darren Wharton. Bah!
-
Kikilo (gost)
| 08.10.2008. 17.08.30
Mikseta kojom je uradjen Live and Dangerous se nalazi u studiju u novom sadu!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.