Sreća pojedinca = uspeh kolektiva?

Buridanov magarac je domišljata parabola kojom se opisuje nemogućnost slobode volje kroz prikaz žednog i gladnog magarca jednako udaljenog od čabra s vodom i kotla zobi. Drugim rečima, Buridanov magarac je čovek rastrzan između dve želje i/ili potrebe, nesposoban da prelomi na koju bi stranu.

Ta uloga je dodeljena Karlu Erpu, iskreno gorljivom istočnonemačkom komunisti na čelu jedne od uglednijih biblioteka. Tokom spora oko najnovijeg kadrovskog rešenja, Erp spoznaje da se – iako srećno oženjen, zbrinut i skućen – zaljubljuje u gospođicu Broder, mladu pretendentkinju na upražnjeno pripravničko mesto. Slede cunamiji preispitivanja i tektonski poremećaji ličnog mikrokosmosa.

Ovako izložen i pojednostavljen siže Buridanovog magarca (Fabrika knjiga) zvuči kao uparađena varijanta tipičnog herz romana, i istina je – De Brojn uzima tu trivijalnu postavku za polaznu tačku priče, ali je potom transformiše u promišljenu, zahtevnu knjigu. Junake smešta u gotovo distopijski svet onoga što npr. Dragan Velikić u Ruskom prozoru naziva „tihim profesijama“ (profesori, učenjaci, grafičari, kustosi...), konkretno u svet posvećenih i verziranih bibliotekara, i daje im snagu iskrene vere i ljubavi.

Karl jako veruje u moć biblioteka i zaljubljenosti, gospođica Broder nema sumnje u značaj književnosti i važnost preciznog odabira mesta za šegrtluk, a supruga Elizabeta, takođe bibliotekarka i samoupravljačica, bespogovorno veruje u snagu ušuškanog porodičnog života bez i najmanjeg talasa.

Kada postavi ovaj nevoljni trougao na čvrste osnove, De Brojn hitro stupa dalje, u preispitivanja granica između privatnog i javnog, u potragu za onom varljivom kotom u kojoj je možda izvodljivo sjediniti potrebu da se bude svoj (pa i pogrešiti u tom naumu) i želju da se pripada zajednici. Nenadana zaljubljenost i kriza srednjih godina desetak godina pre vremena nagone Karla u sitne prestupe i trapave laži, ali nikako ne i u moralnu iskvarenost.

Svestan da preljubom u nastajanju zapravo otvara novu stavku u katalogu egzistencije, Karl je spreman da svoje krupne zamisli u pogledu inovacije rada biblioteke preusmeri na novu adresu: na zabito rodno selo negde u Pruskoj, iz kog je i krenuo put Berlina i ličnog socijalističkog razvoja.

Autora iz gomile sličnih, jednako umešnih majstora pera, izdvaja nepatvorena ljubav prema likovima čijih je posrtanja i tvorac i svedok, ali i instinkt da jezik u potpunosti prilagodi onome o čemu pripoveda. Stoga Buridanovog magarca odlikuje osobena i neodoljiva smeša visokoparnog i posprdnog tona, izložena u dugim i vrtoglavim rečenicama, do krajnjih granica izdržljivosti i razumljivosti krcatim apozicijama i rukavcima. Osim toga, De Brojn donosi i pregršt sporednih likova koji doprinose ritmičnosti priče, u nekoliko mahova dovodeći je i do frenetičnosti svojstvene filmskim slapstick komedijama.

Gde je u svemu tome Srbija?

I ona, poput Buridanovog magarca, sada već od napora razrokim očima merka i vodu i zob: i Evropu što joj stalno izmiče i lupa čvrge, ali i bratski Istok koji večito „preti“ bezrezervnom podrškom i svesrdnom pomoći. Još samo da nađemo svog De Brojna da to ovako efektno pretoči u lepu i bitnu književnost. Barem to.