Scars on Broadway

Iako je po mnogima harizmatični pevač jedinstvenog stila Serj Tankian bio alfa i omega Systema, kreativni vođa i jedini legitimni naslednik zaostavštine u svakom pogledu je gitarista Daron Malakian. Za vreme tekuće (beskonačne?) pauze u radu benda isplivali su novi projekti svih članova, od kojih je nekima bitnije da se udalje od Systema nego da naprave nešto zaista kvalitetno.

Serjov album Elect the Dead (2007) je najsimptomatičniji po tom pitanju, jer je pokazao njegovu nemogućnost da se uspešno distancira od zvuka matičnog benda. Umesto da ostvari san i postane Frank Zappa svog vremena, Serj se u najboljem slučaju dokazao samo kao dobar polaznik Malakianove škole komponovanja.

S druge strane, Daron je Scars On Broadway najavljivao kao mešavinu elektronike, teškog metala i tradicionalnih jermenskih zvukova, ali je bio i dovoljno realan da prizna kako će konstrukcije pesama biti dosta slične već proverenom (Systemovom) obrascu.

Nakon višemesečnog nagađanja koja će od dve najave prevagnuti, materijal je pomalo neočekivano ispao sasvim prijemčiv i prilično straightforward. Premda je upadljivo da je čovek koji je napravio Chop Suey ili Aerials potpisnik ovih 15 numera, nijedna od njih, osim Stoner-Hate, ne odiše prepoznatljivim SOAD-ovskim šmekom i ne bi se mogla diskreditovati kao skupljanje poena na račun stare slave.    

Daronove (prateće) pevačke sposobnosti uvek su bile daleko skromnije od Serjovih, ali uloga lidera i na ovom polju ga je ovog puta naterala da ih što je moguće bolje iskoristi i prilagodi muzici. Ipak, taj vokal, iako ovde više nego solidan, samo upotpunjuje melodije koje su vrlo zarazne i koje se, slično SOAD-ovim, momentalno uvlače pod kožu. Trajanje većine pesama je oko tri minuta, što je dovoljno da do izražaja dođu snažni, upečatljivi i jako melodični refreni.

Međutim, problem je u tome što već do kraja prvog slušanja počinju da se osećaju ponavljanja određenih rešenja. Više od toga na trenutke umeju da zabole pojedini tekstovi, koji su, pogotovo kada pokušavaju da obrade socijalne teme, nespretni i infantilni.

Interesantniji su momenti kada zagolicaju pomalo lascivne igre reči i duhovitost zameni pokušaje ukazivanja na globalne probleme.  

Kroz bend je za vrlo kratko vreme prošlo dosta ljudi, ali najveći doprinos novom zvuku dali su Daronovi dobri prijatelji Casey Chaos i Shannon Larkin iz renomiranog američkog hardcore punk sastava Amen, što je naročito uočljivo u numerama Serious, Exploding/Reloading i prvom singlu They Say. Najbolji momenti su, pak, frenetična Chemicals, melanholična Kill Each Other/Live Forever koja odiše grunge energijom, kao i Cute Machines, u kojoj se oseća snažan uticaj grupe Queens of the Stone Age.

Ovo ostvarenje navodi na pomisao kako je originalnost, poput svega ostalog na svetu, potpuno relativna. Jedan deo slušalaca će činiti osobe površno upoznate sa muzikom Systema. Na suprotnoj strani će se verovatno nalaziti bolji poznavaoci benda, koje će iznenaditi koliko je malo od njihove omiljene grupe ugrađeno u Daronovu novu inkarnaciju, kao i osobe koje su spremne da ovo izdanje preslušaju bez ikakvih predrasuda. Osećaj poznatog će biti prisutan, ali evociran tek ponekim (neizbežnim) rifom, koji je uklopljen u celinu tako da ne provocira kritike tog tipa.

They Say

Za razliku od Serja, Daron nije imao potrebu da vrši raznorazne opite ne bi li istakao autorski identitet, ali je zato njegov anti-eksperiment znatno delotvorniji. Scars on Broadway nije ploča zbog koje bi trebalo ulaziti u enciklopedijske rasprave i u pomoć pozivati raznorazne velikomislioce.

Ona je, jednostavno, dobra zabava i svako ko pokuša da zanemari tu činjenicu u startu maši poentu.

Povezano:

• Elect the Dead, recenzija albuma Serja Tankiana (2007)
• Mezmerize, recenzija albuma System of a Down (2005)