Poslednji trzaj nečeg novog u heavy metalu bio je nu metal - zanimljiv pokušaj da se osveži već matora devojka (ili mladoženja, svejedno). NM se, uglavnom nasilno, spajao sa nekim drugim žanrovima (rap, electro, gothic...), a ponekad je po načinu interpretacije bitno odstupao od HM obrazaca. Bilo je tu pojava kao što su Linkin Park, Limp Bizkit, Papa Roach, ali i dobrih grupa poput Deftonesa ili Korna. Naravno, ovaj podžanr je ubrzo neslavno izumro, akteri su se obogatili, ali su pojedini bendovi, oslobođeni obaveza prema publici/disko kućama, hrabro nastavili dalje. Reč je, npr, o
System Of A Down.
Ignorisati informaciju da su naši junaci svi poreklom Jermeni bi bilo glupo, ali to uglavnom nije važno. Dolaze iz LA-a i ovo im je četvrti album. Njihov uspeh nije bio baš očekivan: za razliku od ogromne većine HM grupa koje zaista nemaju šta da kažu izvan opsesivnog kruga “devojke-seks-pseudomitologija”, oni deluju na mnogim poljima. Počev od okruženja u kome žive, pa do politike. Grunge je otvorio teren za takve bendove i pre bi se moglo reći da su SOAD duhovni naslednici ovog pokreta muzički okrenuti ka HM.
Ok, ali šta nam donosi novi album? Hm, i mnogo i malo. Za početak, Daron Malakian je preuzeo pevanje i autorstvo nad većinom tekstova. Serj Tankian je pomalo u senci, ali ko zna, možda preuzme vodeću rolu na drugom delu albuma, Hypnotize, koji izlazi na jesen. SOAD su, naime, odlučili da prvobitno smišljeni dupli album podele na dva dela: ako je to mogao Tarantino sa Kill Bill, što ne bi i oni? I u pravu su: brutalnost je prisutna na oba dela, koja dosta traže od svojih gledalaca/slušalaca i podneti ih u jednom komadu je za većinu nas zahtevna operacija.
Da, ali pesme, muzika? Album otvara Soldier Side, no prava stvar sledi u vidu B.Y.O.B. sa tekstom koji odiše cinizmom. Serj bukvalno urla u besu pravednika, pitajući se zašto samo sirotinju šalju u rat? Definitivno, jedna od pesama godine. Revenga je stvar koja svojim promenama tempa i načinom pevanja ni za sekundu ne popušta u svojoj lepoti.
Ali, System Of A Down mogu biti i parodični, pa Cigaro deluje kao Queen na nekom žešćem stimulativnom sredstvu. Uopšte, i sledeća pesma Radio/Video to pokazuje, čak se ponekad čini da bi i Weird Al Yankovitz slobodno mogao da stane iza nje, da je živ. I ne mislim da je ovo uvreda za SOAD.
Ostatak albuma je tipičan SOAD stil, ponekad više ublažen nego što je potrebno, ali nijedan od tih momenata nije isforsiran nego potvrđuje svestranost grupe, udaljavajući ih svetlosnim godinama od ostalog HM stada. Najbolji primer je Old School Hollywood sa zanimljivom elektronikom koja se provlači kroz pesmu. I, naravno kao svaki pravi HM, album se završava baladom. U tekstu nećete pronaći nikakve ljubavne ljige, poslušajte uostalom..
Pravu Mezmerize sliku dobićemo krajem godine kada izađe Hypnotize, a do tada - uživajte u mesmerizaciji! I, možda neki od vas konačno zaborave na Iron Maiden.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.